Лепо (и)ли безобразно!

           Знате Олгице, нисте требали овако. Иза “Драгана Марковића” стоји, и Општина, и Чучко! Што не рече раније, рекох, овако ми следе бесане ноћи од страга. Баш тако! У АД “Драган Марковић” неуређени воћњаци, мале плате радника, високе плате руководиоца,

безобразно висока плата директора, губици, реструктурирање годинама, помоћ државе без ефекта и још тендер за закуп земљишта... Много је! Није ни пример, ни безобразлук, него пример безобразлука!

 

За сво ово време уназад, колико сам у мандату Народног посланика, добијала сам разна писма молби, жалби, пријава, описа стања, захтева из свих области живота и рада.

Међу њима (што анонимних, што потписаних) и о стању, раду, нераду, јавашлуку и по нешто о лепом у нашем комбинату АД “Драган Марковић”.

Има ту свега и свачега. Фирма у реструктурирању, радници примају бедне плате, проблеми на фарми свиња, проблеми на фарми крава, привилеговани појединци, у централи има више људи него у производњи, директор годинама прима безобразно високу плату, фирма у губицима, купују их Емирати и слично.

И све слично, и у писму од једне стране, до оног који је на равно 47 страна, где је све потанко објашњено и потписано са адресом и телефоном.

Од гомиле писама, а и пољопривреда није моја област, истина, нисам стигла да се мало више овим позабавим, али нисам заборавила.

У међувремену, недавно добијем позив да посетим једно пољопривредно добро (истина приватно), једну фарму, воћњак, фабрику сточне хране.

Пораним ујутру да тамо стигнем пре почетка рада да их изненадим, али они изненадише мене.

На платоу испред управне зграде (не много велике, али пристојног изгледа) власник дели рукавице и маказе, и женама, и мушкарцима. И својој секретарици и себи.

Поседасмо у два аутобуса. Правац воћњак. Задатак је до 13сати да сви орежу онолико воћки колико могу, а онда ручак на њиви (казан за војнички пасуљ већ је био настављен).

И нико се не буни. Нико не приговара. Они храбрији „чачкају“ даме са ноктима, преслишавају их и добацују да је то пример како треба радити.

Нема додатне радне снаге, нема привилегија, нема печених прасади, нема разлика.

Шта има. Има да се воћњак ореже, грање покупи, трава покоси, да блиста. И тако и би.

Пример за пример.

Вратим се у Обреновац и одем на воћњак (Скела или Ушће - небитно) и имам шта видети. И боље да нисам. Шта сам видела, није за причу. Није за опис, није за коментар, није пример за пример.

И онда “шлаг на торту”. Пре пар дана у „Новостима“ прочитам оглас, тендер, јавни позив (већ како се то зове) за конкурс за давање у закуп државног или друштвеног земљишта у свим општинама на територији града Београда, па и општине Обреновац.

На тај оглас, или позив, могу се јавити и физичка и правна лица.

И сада ми ништа није јасно. Да ли то значи да има много државне земље, да има много необрађене земље, да наш Комбинат није у стању да то обради, посеје, пожање, да искористи?

Да ли то значи да неко може “са стране” доћи да нам то уради и приведе намени? Значи ли то да је то некоме исплативо, а Комбинату није? Да ли то фирма у реструктурирању не може, незна, неће да уради?

Шта значи реструктурирање? Докле тако? Уз чију подршку? Докле са губицима? Докле да држава плаћа нешто, а државно се даје у закуп?

Дакле безобразлук?

Докле пример безобразлука.

Случајно знам неке који раде у том Комбинату. Без дискусије вредни, радни, поштени и озбиљно опредељени да Комбинат буде пример, онакав какав је био давних година.

И верујем да је велика већина таква. Али неуређени воћњаци, мале плате радника, високе плате руководиоца, безобразно висока плата директора, губици, реструктурирање годинама, помоћ државе без ефекта и још тендер за закуп земљишта... Много је! Није ни пример, ни безобразлук, него пример безобразлука.

Е, сада ћу мало тиме да се позабавим.

Лепо (и)ли безобразно, одлучићу. Ти радници и тај Комбинат заслужује боље дане.

И на крају, моја секретарица која куцаше овај текст, „досоли“:

-Знате Олгице, нисте требали овако. Иза њих стоји и Општина и Чучко!

Што не рече раније, рекох, предала бих празан папир. Овако ми следе бесане ноћи од страха. Баш, баш тако.

Олгица БАТИЋ