СТАРТ

Председник Републике пре неки дан објави старт изборне трке за парламентарне изборе, за нову владу, за већу одговорност, за реформе, за боље сутра.
Е сад више нема хоћу, нећу.

Могу, не могу.
Знам, не знам.
Где, шта, како.
За спремне, за мало упућене, за озбиљне и храбре, мање више све је познато.
Чак и, ко са ким.
Моја маленкост, моји пријатељи, чланови и симпатизери ДХСС-а, боре се за још један мандат у Парламенту у коалицији са СНС.
Позив и поверење најјаче странке и њеног лидера Александра Вучића се не одбија.
У Парламенту смо показали шта и колико можемо.
Неко је то видео, пратио, ценио, вредновао.
Да се хвалим не би, и нема потребе, а и требало би много простора. И неком не би било добро.
У локалним срединама, наши људи радили су онолико колико им је дозвољено, колико су могли и где су могли.
У многим срединама, па нажалост и у Обреновцу, наша прича, наши предлози, наше сугестије, наше идеје, наши програми, наши људи нису могли да прођу.
Можда је требало тако? Можда им нисмо по вољи? Можда смо били прејаки за њих?
Можда нису могли да нас прате?
Или су, можда, мислили да избора неће бити, или бар да их неће бити скоро?
Кад оно, трас, бум, пуцањ и старт.
И сада паника. Уназад пар дана, добила сам више позива, мејлова и порука него уназад годину и по дана.
И то ко зове, моли, предлаже, кука, открива све и свашта и тражи помоћ.
Да објавим ко је то, није политички мудро, није лепо, није културно, није коректно...  Ценим. А они би! Кажем, ја нећу, нека их, наши су, а нека и мене.
Трка је почела, старт је овјављен, ко на старту стекне предност обично победи. Нисам навикла да губим.
Видећемо.