Српска фејсбук демократија

Сашко Богоски је у притвору. Убио је провалника са преко педесет кривичних пријава који му је упао у стан. Одмах потом се разлвила полемика о институту нужне одбране. Бејах у прилици да и сам изнесем став о томе у једном јутарњем програму. 

Правне ставове сам већ изнео тада. Нужна одбрана суштински и јесте један од класичних института кривичног права о којем се највише полемише и поводом којег се стручна јавност дели исто онако као што се дели поводом питања еутаназије или смртне казне.

Међутим, овде треба пажњу усмерити на један други феномен, много опаснији него све фантазује на тему нужне одбране. Наиме, Сашко Богоски је стекао благонаклоност  сажањење и подршку широке јавности. Код мене је стекао поштовање, јер  упркос томе што је живот неприкосновен, сматрам да је неприкосновенији човеков дом, окућница, огњиште. Јер од када човек хода овом земљом његов дом је уточиште и основна база развоја свеобухватног живота појединца, не само физичког, телесног,  већ и емотивног, духовног, психолошког итд. Зато између права на неповредивост дома који је уточиште и расадник свих поља живота, са једне стране, и права на пуки телесни  живот, са друге стране, недвосмислено стајем на страну и у одбрану овог првог. Зато и дајем подршку Сашку Богоском. Зато и благонаклоно гледам на оне државе које нужну одбрану посматрају на један начин када се напад догоди на улици, али када се догоди у сопственом дому претпоставка невиности (која се може обарати)  на страни домобранитеља постаје вишеструко снажнија. Једноставно, са улице човек се може склонити у свој дом, док с друге стране из свог дома он не би смео никада да бежи. То су најкраће изнете те етичке компоненте нужне одбране. А етика је веома веома важна, јер је производ духовног развитка појединца и друштва, и оставља последице на целокупни даљи развој свега што човек може развијати. Зато Сашку Богоском сва моја подршка. Ускоро и реална.

Углавном шира јавност на један или други начин подржава овај став. И иако има и оних који сматрају да Сашко треба да „робија“, недвосмислена већина га ипак оправдава. У том смислу српска јавност је и започела давање подршке. Али каква је та подршка!?

 

Формирана је фејсбук група, отворен интернет сајт, пише се небројано много коментара испод вести на ту тему итд. И? Многи докони грађани седе испред својих монитора и троше сате пишући оно што им пада на памет. И? Формирана је и фејсбук група за измену кривичног закона. И? Све то личи на ону фејсбук групу са насловом „Tibet was and will always be part of China“, као да ће те геополитичке и стратешке ствари зависити од броја „фенства“ на фејсбуку. Када је то фенство „догурало“ до пар стотина хиљада, неко је у Америци кликнуо дугме и група је нестала.

 

У исто време у Истамбулу пар стотина житеља тог града је храбро изашла на улице да спашава један зелени парк. Изашла је и полиција. Догодили се чак и сукоби. Истрајни демонстранти су једноставно истрајали и на себе скренули пажњу света и стекли изузетно поштовање због своје упорности, јер је свет баш помоћу те упорности оценио да је њима изузетно битно да се парк очува. Сигуран сам такође и да су поводом тога ницале многобројне фејсбук групе, али ко је за њих чуо и по чему их је поштовао?

Лењ смо народ. И некако смо постали безобличан. Ми нећемо да изађемо на свеж вазух и изразимо наш став шетњом којом ћемо показати колико нам је до нечега стало. Међутим,  ако је то тако, да ли нам је онда уопште стало до нечега? Французи протествују због пензија, Италијани због незапослености, Немци и Јапанци због нуклеарних елекстрана, итд. Због чега ми протествујемо?  Ако ме сећање добро служи само због Косова и геј параде. Па какво је то друштво ако су му једино те две ствари битне.

 

Каква је будућност оних који на улице излазе само због Косова које деценијама има епитет „скоро изгубљеног“, и геј параде која ако и треба да нас се тиче – траје читава два сата једном у години дана!?

 

Али на жалост ту се ствари не завршавају. Прошла Влада је одржавала такозване телефонске седнице. Телефонске седнице!? Па какве су то седнице!? Који ставови се на њима размене!? Којом дебатом се утиче на заузимање заједничих ставова!? Добро је да је ова Влада ту јалову и бесмислену праксу прекинула. Међутим, васколико српско грађанство и даље негује ту деструктивну навику електронског саопштавања или дебатовања око најважнијих ствари. Једна девојка са једним младићем око најважнијих њихових односа је имала храбрости да са њим комуницира искључиво преко тастатуре. Када би се видели она једноставно ништа није умела да каже, укаже или реши. И однос је наравно „пукао“. Један страначки функционер једне странке дебату око кадрова је желео да води смс порукама. И наравно да се догодио проблем, јер се порукама једноставно не дебатује. Као ни телеграмима.

 

Исто тако ни разноразне електронске петиције неће дати никакав резултат. Само ће направити проблем Сашку Богоском. Пре или касније. Јер електронски, без икакве контроле форумовати могу и интелектуалци али и фукара, педофили, наркомани итд. Њихов глас се на електронском форуму чује исто онолико колико и глас академика. Са једном важном последицом – бива електронски забележен. И једном важном разликом – наркомана има више. Зато су у очима озбиљних људи ти форуми безначајни. Јер, није спорно да дебати која се води у Српској академији наука и уметности, може допринети својим ставом и аутомеханичар са Новог Београда. Али његов глас се тамо једноставно неће чути, јер му тамо једноставно није место. Због разних ствари.

 

То што ће неко кликнути дугме на рачунару да би нешто подржао има значај колико и пуштање воде у тоалету. Али доношење свог тела, интелекта и духа на одређено место у одређено време, е то је већ нека подршка. И ту неке дебате већ може бити. Јер само тамо где су и тело и дух и интелект на окупу, само тамо може да се заузимају друштвени ставови, јер став је производ и тела и интелекта и духа, а и емоција, и то оних који се размењују. Јер имати став није исто што и имати мишљење. Мишљење може имати свако. Став, с друге стране јесте спремност да се на одређени начин делује због одређеног мишљења, вредности или духа. Њега нема свако. Зато транспортовање демократије из живота у електронику временом убија врло личне ставове а продукује врло безлична мишљења. Али процес мишљења који се не оконча реалним и животним ставом, као реалном спремношћу да се нешто реално учини,  је једноставно јалов, и као да га никад није ни било. После неког времена уочи се лако – „џаба сте мислили“.

 

Мој прадеда није био образован. Али је много мислио. То видим јер ми је много тога изградио и оставио. Преко његове заоставштине гледам и читам његове врло стварне ставове. Иако ми их никада није нити рекао нити написао, ја њих сваки пут у селу Мрчић поред Ваљева могу да пипнем. Као што сам могао да пипнем и све оне ставове који су изашли на улицу 5.октобра, или  неки други 27.марта, 18.бримера, 16.децембра. Или пак оне што су штитили платане на булевару. Или ону девојку која је имала шта да каже, и оног колегу са којим сам жустро дебатовао ономад. 

 

Директор Демохришћанске странке Србије

Чедомир Стојковић


Медија центар Категорије Вести Српска фејсбук демократија

Контакт

Адреса: Теразије 14, Београд 11000
Ел.пошта: info@dhss.rs
Телефон: +381 (11) 3620 407, 3620 411
Факс: +381 (11) 3620 297