Отворено писмо Коштуници Пресветом Падре Војиславу

Директор ДХСС – Чедомир Стојковић

Поштовани падре Коштуница,

Најпре да Вам се извиним што нисам знао да сте уопште живи. Политички, разуме се. Наиме, док су у Србији хиљаде запослени губили свој посао, док су фабрички радници због глади одсецали себи прсте, док је економија пропадала, док је образовање пуцало по шавовима, док је култура дотицала дно, док су свршени студенти тонули у безнађе – за то време моја маленкост није приметила да сте Ви падре Коштуница заправо живи. Сад кад су речи „Косово“ и „Брисел“ поново актуелне, приметих да сте наједном оживели, попут оног злог патуљка из цртаних филмова који реагује на вештичине речи „абракадабра“. Викне вештица – и патуљак се растрчи на све стране да прикупи крило од слепог миша, длаку са лисичијег репа и остале ђаконије како би вештица могла да закува своју чаробну чорбу. Тако, видим, прикупљају се по земљи Србији потписи за референдум док пулени вичу да су Косово и човечије срце једно те исто.

Али падре Коштуница, ако је то тако, ви као пресвети легалиста би сте требали да знате да те потписе треба да скупљате и у Приштини, Призрену, Пећи у Гњиланама и тако даље. И требали би сте да знате да референдум који тражите не може бити пуноважан ако на њему не учествују и косовски Албанци. Јер по преамбули Устава Републике Србије, пресвети падре, коју сте ви лично писали, Косово и Метохија „је саставни део Србије“, а према члану 52 и 53 Устава, референдум мора да обухвати све грађене, јер је према члану 21 пресветог Устава који сте ви лично писали – дискриминација по основу националне припадности је изричито забрањена.

Међутим, пресвети падре, сада када знам да сте живи и да сте живнули, желим да вас питам, зашто је црква на Косову и Метохији вама важнија од цркве у Црној Гори, Републици Српској, Дубровнику или Вуковару? Подсетићу вас пресвети падре, јер због ваше дуге хибернације можда нисте обавештени – у свим тим местима и градовима има Срба. Веровали или не, ено их тамо! Живе, једу, ходају, раде, спавају, размножавају се и тако даље. Има их и у Чикагу. Исто то тамо раде. Само с већом платом. Чак и тамо имају цркву. Православну.

А кад сте већ живи, морам и да вас питам – ако се већ борите за „интегритете и суверенитете“, што сте ономад ви лично прихватили да се Црна Гора својевремено осамостали!? Потписали сте споразум такве врсте, ако се не сећате. Седели сте са Хавијером Соланом исто као што је Вучић седео с Кетрин Ештон. А на тој територији су исто тако врло старе и цркве и темељи српске државности!? Чак и Срба тамо има више него на Косову. С том разликом што је Вучић у овим преговорима био много чвршћи и искренији него ви ономад.

Знам да вас не брине будућност будуће деце, јер ви децу немате. Ви имате мачку. Међутим, чујем да имате супругу. Један мој пријатељ недавно рече, да то што ви говорите личи на мушкарца којег је жена оставила, преудала се, преселила и спава с другим, али овај први упркос томе и даље на сав глас виче „то је моја жена, моја жена“, иако је она већ одавно добила децу с другим а овог првог и не гледа више нит га спомиње. И тако човек умисли да је жена и даље његова јер је на споразум о разводу брака метнуо преамбулу.

Питам се зато пресветли падре, пошто сам чуо да сте живи, шта ви заправо хоћете!? Пошто моја маленкост спозна ваш живот тек када ви попут размажене девојчице говорите „нећу, недам, не може“, ја се онда питам – а шта хоћете, шта можете и шта дајете зарад тог што хоћете!? Јер оно што човек неће има смисла тек када човек зна шта заправо хоће. Тек тад реч „не“ уме да нешто значи. И када мени и целој српској јавности будете саопштили шта хоћете, онда ми и кажите како ћете то да урадите. Јер, нити се деца рађају нити се земље бране са „не могу, нећу, недам“, већ се и деца рађају и гаје, а и земље бране са снагом која прераста у гласну вољу: „желим, могу, хоћу“!

Баш зато, господине Коштуница пресвети др падре Војиславе, немојте више наговарати Србе на Косову и Метохији, нити било које друге Србе на чињење ствари које ће им се касније обити о главу, јер они на Косову су желели, могли и хтели пуно тога и без вас. Док сте ви са друге стране знали само да се речима „нећу“ – нећкате све док ми који желимо, можемо и хоћемо не умремо од глади или какве друге силе.

У нади да за вас више никада нећу чути, срдачно вас поздравља Чедомир Стојковић, директор Демохришћанске странке Србије.

Београд, двадесет девети април две хиљаде и тринесте године у четри сата после подне.

ПС – писао бих вам и раније, али нисам имао времена, за разлику од вас, ја нешто канда и радим.