Покварени људи су узрок свих проблема

Чедомир Стојковић, директор Демохришћанске странке Србије говори за РеСтарт о актуелној политичкој ситуацији, циљевима и плановима ДХСС-а, као и о својој примарној професији – адвокатури, где се за веома кратко време доказао као врстан познавалац права и остварио изузетне резулатате у правним биткама, што му је донело углед и поштовање од стране колега, али и више посла за адвокатску канцеларију „Батић“ у којој је партнер.

Демохришћанска странка Србије је не тако давно прошла кроз један тежак период, међутим, чини се да су те тешкоће биле добар увод и тренинг за „неке нове клинце“ на нашој политичкој сцени?

Изгледа да живот људе искушава увек на прави начин и у право време. Одувек сматрам да величина политичке идеје не може да постоји без величине духа који је носи. Каткад се догоди се у једној организацији накупи превише „кукоља“ који политику посматрају као самозадовољавајући циклус у коме ништа сем себичних интереса не постоји. Оно што се догађало у нашој странци посматрам из два угла. Најпре је дошло до извесног прочишћења. Кукољ се окупио са једне стране и испоставило се да га много има. Испоставило се да је снажан. И испоставило се да није на време уочен. Касније се испоставило да су се око тог кукоља окупили и неки други, који немају никакве везе са нашом странком, али како „свака птица своме јату лети“ тако је и „кукољ“ пронашао подршку, што није тешко када имате за циљ да распродате све  оно што је вредно.  Са друге се стране окупило све оно што је честито, часно, поносно. Наспрам њих смо се окупили ми, као људи који су веровали у категорије каква је част, морал, ентузијазам, виши циљ. Који су веровали у пријатељство и у то да је добар и чист однос међу људима једина гаранција сваког напретка, духовног, економског, политичког и сваког другог напретка, личног или колективног. Зато што смо имали веру у све оно чему нас је оснивач и први председник странке др Владан Батић учио својим делима и речима, зато смо иако смо били неприпремљени, иако је напад дошао без „објаве рата“, иако смо били и у заседи и на ветрометини напада,  успели смо да верујући једни у друге и у циљеве које желимо, на крилима сећања на наше велике претходнике, ни за један час не одступајући од идеала које нам је уткао др Владан Батић, победимо све лицемере и себичњаке. Али такође, борба коју смо водили нас је све учинила искуснијим. Учинила нас је зрелијима. А лојалност једних у друге је повећана на највећи степен. То су сада нераскидиве везе људскости. Све што вас не убије, ојача вас. То код нас људи сада препознају. За разлику од античке Грчке, ови Спартанци не само да су победили Персијанце, већ су и преживели. Плодове тог нашег сазревања ускоро ће убирати цела Србија.

Шта је примарни задатак ДХССа у наредном периоду?

Наша стратегија за 2013. годину треба да оствари 5 кључних циљева. Прво, очување стваралачког система вредности унутар наше странке. Друго, укључивање у рад странке што већег броја часних и стручних људи којима је стваралаштво изазов. Треће, на таквој селекцији кадрова, успоставаљање ефикасне унутарстраначке организације која почива на стручности, а којој ће снажна етичка компонента бити једина баријера у стварању, јер ми сада стварамо странку која ће бити за пример, не само у Србији већ у Европи. Четврто, изузетну пажњу дајемо парламентарном раду. Кроз лупу наших стручњака се прати свака одлука коју Народна скупштина доноси. Ми смо странка која убедљиво има највише усвојених амандмана по једном посланику. Наш председник Олгица Батић у Народној скупштини на најбољи начин промовише све оно што наша странка јесте и све оно чему тежи. Са друге стране, њени истанчани вредносни и морални критеријуми унутар странке хируршком прецизношћу постављају ствари на право место. И пето, паралелно са организацијом стручних служби и тела унутар странке развијамо територијалну организацију како би што већем броју људи дали прилику да политику коначно доживе као часну дисциплину којом се треба бавити ради општег интереса.

Који је основни проблем Србије у овом тренутку, односно шта је узрок већине проблема са којима се сусрећемо?

Покварени људи су узрок свих проблема у овом друштву. Током деведесетих ми смо себи дозволили да шљам исплива на површину. Од тада многе компоненте те покварене машинерије успешно истрајавају и стално се прилагођавају новим околностима. Они коначно морају да буду одстрањени као фактор који може да утиче на друштвене и државне одлуке. Такви људи, по правилу нестручни, неће дозволити стручњацима и часним љидима да заузму кључне позиције у друштву. Јер ови други би одмах одстранили ове прве. И тако се вртимо у круг барем две деценије. Шљам продукује искључиво шљам. Такви људи са друге стране српском друштву намећу образац понашања који је потпуно неприхватљив. И грађани су свесни те неприхватљивости али је опет дозвољавају, јер је та покварена  машинерија успела да од храбрих и истрајних људи који су одувек били доминантна сила у Србији, начини једну армију кукавица која  се или не усуђује или је изгубила вољу да се бори. Када би наши преци устали из војничких гробова – своју децу би прогласили непријатељима, јер они нису гинули да би садашње генерације кукавички остајале неме пред догађајима који и духовно  и економски девастирају нашу државу. Они су гинули да би садашње генерације стварале и градиле. Да би се што више деце рађало. Ношени таквим мислима, нису се жалили на гладни марш преко Албаније. А они који су се вратили, одмах су пушку заменили мотиком и настављали да раде, срећни што могу да граде. Просечни савремену Србин поставља услове да би радио. Он неће да ствара. Њему је „Сорајин деколте“ идеал којем стреми. Министарство културе деценијама на то остаје немо и ништа не предузима. Представе које се изводе апострофирају нашу несрећу уместо да пробуђују успаване вредности. И онда у појединим селима се подиже споменик Рокју Балбои, јер је један амерички филм успео да имплементира више вредности него наше Министарство културе за две деценије. То је брука и срамота нашег државног и политичког система.

Иако је ДХСС био у коалицији са ДС, у скупштини сте подржали неке законе владајуће коалиције, а чини се да су и они поприлично наклоњени вашим амандманима?

Нисмо подржали законе владајуће коалиције. Подржали смо одлуке за које је ДХСС установио да су добре.  А да ли оне долазе од владајуће или невладајуће коалиције, нас то не занима. Све што је исправно, увек ћемо подржати. Номина сунт одиоса, имена су нам мрска, и подршку дајемо независно од страначких боја, као што је и ускраћујемо по истом принципу. Одлуке доносимо на бази савести, стручности, општег добра и напретка државе и народа. Са друге стране, наш председник Олгица Батић је посланик са највише усвојених амандмана. То је због тога што је она доследна у примени принципа о којима сам говорио. Њени амандмани су крајње конструктивни, никад деструктивни, увек стручни, и увек у себи садрже мишљење познавалаца  за конкретну област. Поједини министри то увиђају и онда усвајају такве амандмане. Наравно има и оних који то не увиђају, али такви никада неће прогледати. Зато и неће још дуго бити министри.

Како бисте оценили досадашњи рад Владе Србије?

Пре бих оцењивао рад појединих министара. Примећујем да је Министарство правде опрезно у доношењу одлука, што охрабрује, јер су проблеми у такозваној реформи направљени првенствено због неразумне журбе и брзине, а то је омогућило да у доношењу одлука учествују они који нису смели да у томе учествују.  Радује ме такође што Министарство иностраних послова је јавно готово неприметно. Чини ми се да министар Мркић прионуо на посао без намере да се лично промовише, што се од каријерног дипломате и очекује. Наравно, потпредседник Владе, Александар Вучић је кључна личност у тој Влади. Од њега се, чини ми се и највише очекује. Али и ризици са којима се он суочава су највећи. Радује што коначно имамо на таквој функцији некога ко има петљу. Видећемо шта ће будућност донети, али свако за кога се покаже да се против огрезле корупције бори искрено може рачунати на подршку Демохришчанске странке Србије. Са друге стране  комплетна економија, финансије, царина, и све што има везе са новцем, је у рукама Млађана Динкића, јер у његовом министарству су сада концентрисана сва „новчана овлашћења“. Ако нам стандард не расте, он је директни кривац за то. Ако нам индустрија пропада, он је за то крив, јер човек је „ доминус ет деус“ српских финансија и привреде читаву деценију, а Србија му увек да пар гласова више од оног минимума да би за навек испао из игре и коначно отишао пред истражне органе да оправда своје везе са Мишковићем, лоповлук у Националној штедионици, кипарске паре, чешки дуг, сиријску нафту, препродају ирачких потраживања, о „буразерским“ субвенцијама да не говорим. Са треће стране Министарство културе и даље не чини ништа крупно, а друштво нам никад није било некултурније. Али ипак је ово Влада компромиса. Мене у тој влади занима искључиво искреност Александра Вучића. Ако се испостави да је искрен, оценићу ову Владу позитивно. У супротном, нестаће са политичке сцене.

Недавно је Влада Србије пољуљана афером за коју СПС тврди да је намерно монтирана. Ваш коментар?

Нема ефере која није намерна. Само је питање шта је чија намера. Ако министар унутрашњих послова „никада никог није познавао“, ко онда треба кога да познаје. Јавност у Србији није заборавила аферу „Кофер“. Ако је Дачић искрен, нека потпише налог за хапшење Радуловића. Са друге стране, чињеница је да су српске службе безбедности често умеле да измисле афере. И Зорана Ђинђића су оптуживали да је повезан са криминалним миљеом и јавност је схватила да је то измишљотна тек онда када су га криминалци убили. Ја постављам друго питање, ко је створио Дарка Шарића? Ко му је из служби давао информације? Како је могуће преко Грчке на територију Србије „у цугу“  унети десет тона хероина, а онда то даље пренети у Европску унију? Ко је декретом постављао царинике који су на то жмурили? Ко је Радуловићу јављао да баци у море наркотике јер му се од стране Грчке спрема контрола на броду, а грчка полиција то јавила нашој? Зашто су српске службе о томе ћутале све док ДЕА није преко Хилари Клинтон „заврнула уши“ тадашњој Влади? Да није било САД, нико не би чуо за тог Шарића. А опет многи би се свађали са Американцима. Опет, ти Американци се рукују са Дачићем. Све док ми имамо кризу поверења у институције, одговор шта је намештено, а шта се заиста десило, остаће енигма.

Обзиром да сте врстан правник и адвокат, како оцењујете најављене реформе у судству, а како претходну реформу судства?

Чим је реформа правосуђа толика тема, јасно је каква је она била. Није било могуће толико комплексан систем променити у једном дану. Сви судови су до поноћи радили на један начин, а онда како је казаљка откуцала дванаест, све се променило, једни су укинути, други успостављени, а све без икакве могућности за контролу. Прво је требало успоставити апелационе судове, а онда барем три године пратити рад тих судова и штимовати њихов систем  пре него што се било шта друго уради у судству. Тек потом је могло да се говори о гашењу општинских и успостављању основих судова, а тек на крају о реизбору или општем избору судија. Дакле, тек када се реално профункционишу апелациони судови могло је да се даље иде у реформе јер су ти судови требали да буду контролна тачка за све оно што би се дешавало у даљим променама. На жалост, желела се револуција, а револуција једе своју децу. То се и догодило и све је пропало. На најављене реформе није могуће имати коментар, јер још нико са сигурношћу не зна шта да се сада учини и како исправити. Конкретне предлоге још чекамо. То наликује на градњу солитера који се накриви на пола градње, и онда да ли га рушити или га исправљати. Радује опрез новог министра. Видећемо како ће ићи у пракси. Ми морамо да повећамо број судија. Апсурд је што због преопретећености судства имамо споре процесе, али нико да каже јавно – повећајте број судија. Кадровска реформа је кључ сваке реформе. Имамо број судија као Аустрија, али Аустрија није имала приватизацију, десетине хиљаде радних спорова, исто толико кривичних поступака због крађе електричне енергије, ПТТ каблова, спорава због откупа станова, међе између њива и осталих проблема, који се тамо не дешавају. Ми морамо да због свих наших проблема имамо барем дупло већи број судија од Аустрије да би систем коначно профункционисао.

Колико је тешко бавити адвокатуром у систему у ком се стално најављују промене?

Метафизичка истина је да систем који се стално мења није никакав систем. Оно што се стално и непредвидиво мења, то је дефиниција хаоса. Можете да замислите ситуацију у западним земљама, где отац учи сина о друштвеним правилима којим га је научио његов деда. Колико се то јасно уреже у свест човека. Код нас све што као правило запамтите данас, сутра може бити кривично дело. Замислите да пут од Београда до Ниша данас води преко Крагујевца, а сутра се пробудите и кренете тамо а он ођедном води преко планине Рудник. Да ли би сте се слупали на кривини коју не очекујете јер синоћ није била ту? И онда када сте свесни таквих промена, не преостаје вам ништа друго него да возите полако и опрезно. Али то ће само значити да ће вас државе  у којима се то не мења свакодневно престизати, јер грађани тамо знају путеве и возиће брже. Зато нас бирократија убија. Она нас сакати и уништава човекову вољу да ствара. Правосуђе треба да решава проблеме, а код нас је правосуђе само по себи проблем.

Какву Србију Ви лично желите да видите, и као адвокат, и ако директор једне политичке партије, и као човек, пре свега?

Желим Србију у којој се сваки човек ујутру буди оран за посао, жељан доказивања. Србију у којој су млади преплавили зелена поља на пролеће. Србију у којој  је свежина планинске росе вреднија од „Сорајиног деколтеа“. Србију у којој човек посматра човека као пријатеља и партнера. Желим земљу слободних људи, који не страхују од тога како ће платити рачун за струју, како ће купити пелене. Желим државу у којој службеници помажу грађанима да започну посао, да реше проблем. Земљу која је срећна због онога шта има и која препуна људи који подржавају сваки ентузијазам. Србију која памти своје претке и нема дилему за шта су се борили. Србију као песму међу народима, која се не оптерећује туђом мржњом већ негује своју љубав. Која Косово и Метохију не посматра као проблем већ као нешто што смо сада изгубили али сутра поново може бити наше ако то искрено желимо. Србију која зна да не може све учинити данас, али да може генерацијама које долазе оставити повољне услове да остваре своју срећу и врате све што је изгубљено. И коначно, Србију храбрих и поносних људи који са осмехом на лицу проблемима гледају право у очи, који су уједињени у намери да поразе сваки шљам и који без икакве сујете пружају руку сваком вредном и поштеном човеку, дајући му ветар у једра како би остварио своје велике подухвате на срећу свих нас.

Верујете ли да ће се остварити?

Да не верујем, преселио бих се на Мута Уту и уживао у изласцима сунца, а племените Мутуутућане подучавао филозофији. И све док верујем, остајем овде да се борим  и да браним све оно до чега је сваком пристојном грађанину стало.  А сваког човека достојног те племените мисије, позивам да ми се у томе придружи.