ДРУГО ОДСРБЉАВАЊЕ СРБА

            Датум 6.3.2013.г. Зелена коверта из суда у Обреновцу стиже у нашу канцеларију. Отварамо и гледамо решење које гласи „сматра се да је предлог предлагаша ПВ повучен“. Образлаже судија да је то зато што „уредно позвани адвокати нису приступили на заказано рочиште“. Гледамо, не верујемо.

           

Никада се у пракси наше канцеларије није догодило да се као адвокати понесемо тако неодговорно  и не приступимо рочишту које је заказао суд и то ни мање ни више него по нашем предлогу и захтеву. ПВ је иначе самохрана мајка, власник  половине стана у Обреновцу који покушава већ неколико година да одели од бившег супруга алкохоличара и прода га ради набавке другог стана и стамбеног збрињавања своје деце и себе. Из пијатета према њеном сиромаштву и узорном живљењу живота, нисмо јој наплаћивали ниједу радњу коју смо јој предузели.

 

            Враћајући се из Шапца свратим до Обреновца да погледам тај предмет и одгонетнем како је судија могла да констатује да смо тако уредно позвани а да се тако неуредно нисмо одазвали позиву. Саопштавају ми у писарници да је предмет код судије. Идеално. Таман да поразговарамо мало. Уђем у судницу, унутра судија и записничарка. Представим се и кажем због чега сам ту.

Ко ради тај и греши. Још увек не знајући који је разлог таквог судијиног става, пролазе ми различити сценарији по мислима, међу којима је и могућност да смо у канцеларији можда примили позив, али у константном пренагомилавању обавеза можда смо тај позив заборавили да препишемо у роковнике, можда смо га случајно убацили у корпу за отпатке, па се можда заиста догодило да смо позив уредно примили али се неуредно одазвали... Можда смо ко зна шта друго згрешили у радној турбо брзини у којој смо упркос  свим српским навикама стално...

„А, па то је онај предмет у ком адвокати одбијају да приме позив“ – одговара ми судија.

Подижем обрве високо, боре које изражавају чуђење ми испунише чело,  гледам преко наочара судију у очи. Не желећи ни на један начин са скривам изненађеност, прегласно одговорих упитним ускликом - „Молим“!?

„Па колега, ја сам вам послала позив, али сте ви одбили да га примите, и потом сам ја окачила тај позив на огласну таблу суда, и ви знате да се у том случају сматра да сте уредно позвани, и онда се као такви нисте појавили на рочишту па сам обуставила поступак“ – наставља судија.

Објашњавам судији да се никад није догодило у историји наше канцеларије да одбијамо да примимо позиве, нарочито у предмету у ком је наша станка заинтересована да се поступак одвија што брже.

Отварамо предмет, гледамо доставницу, на њој датум 10.1.2013.г. без иједног нашег потписа, печата или било које друге наше ознаке. Само у дну доставнице поштар написао: „адвокати не примају позиве“. Одмах након тренутка у ком и судија и ја истовремено уочавамо ту поштанску напомену, сударају се погледи, судијин и мој. „Па јел видите да нисмо одбили да примимо позив“ – говорим. „Како нисте одбили, видите да пише да не примете позиве“ – расправља се судија. Објашњавам судији која упркос поприличном броју година није научила да тумачи нити закон нити чињенице, да не примати позив није исто што и одбити позив, а да само у случају одбијања позива може да исти после качи на огласну таблу, а те моје речи и цитирање закона су се у њену свест примиле колико и спанаћ у камени Дурмитор.

Постоје услови који се имају испунити да би човек био независан. Прво мора бити довољно зрео, потом мора бити својим трудом заслужити ту независност, и коначно његова част мора бити неприкосновена, јер једино частан човек никоме ништа не дугује. Они који дугују, никада нису били независни, нити могу такви бити све док своје дугове не реше. Та неприкосновена част јесте и основни услов да би други поштовали туђу  независност и да би се и они трудили да је сачувају.

Зато ми никада неће бити довољно јасна глупост наших секуларних великодостојника у моментима када бирају судије. Без икавог реда одлучи неко да је за судијски позив довољно бити правник и имати „везу“ у некој партији и постане човек судија. Ни крив ни дужан, а итекако ничим заслужан. И то лице, уживајући заштиту разноразних закона, постане као судија потпуно „независно“ иако нити је довољно зрело, нити радно и вредно нити је своју част било коме било када доказало, али тиме што је упркос томе постало судија, остало итекако дужно. Иако му ни рођени родитељи не би дали никакву независност, јер за њу није дозрео,  он је чином именовања за судију добија од закона. Касније то незрело, лењо, и нечасно али ипак независно лице, носећи титулу судије одлучује о људским животима. О његовом раду нико никада неће гласати. Он никада неће ићи на изборе, а своје одлуке ће правдати само другостепеном већу, које имајући у виду досадашњу праксу, може бити сачињено од истих таквих појединаца.

Ипак, секуларни великодостојници мисле да када једног таквог човека поставе за судију, да ће им он бити вечно дужан и да ће од тих потраживања имати некакве користи. Варају се. Биће им дужан све док су великодостојници на власти. Али власт се мења, а судија остаје. Безбедан у шуми закона који га штите под велом „независност“, избрисаће једним потезом своје дуговање према великодостојнику, али своју незрелост, нечаст и лењост, једноставно неће. Кад секуларни великодостојник то схвати, биће прекасно, и ако се макар покаје што је судију по таквим аршинима бирао, биће добро. Али заузет проблемима одласка са власти, неће се досетити ни те елементарне хришћанске врлине, кајања.

Мислећи све ово, љут због великодостојничких глупости које су ми наметнули таквог судију да се с њом борим, објашњавам јој даље да је наша канцеларија била на годишњем одмору од 29.12.2012.г. до 10.1.2013.г. и да смо сходно свим могућим прописима о томе обавестили Пошту Србије писменим путем, да је то заведено у деловоднику и да онда поштар имајући такво обавештење уопште и не носи пошту у том периоду до наше канцеларије, већ пошиљаоцу врати пошиљку са напоменом да прималац не примам пошту јер је на годишњем одмору. У даљој расправци са судијом објасних јој да ћу од поште добити такав документ и да ће њено решење пасти, а да би пало и без таквог документа јер ознака „не прима пошту“ једноставно не значи „одбија пријем“, као што ни реч „необразован“ никада није значила исто што и реч „глуп“.

             И заиста ће пасти. Али када будем изјавио жалбу, па предмет од Обреновца буде доспео до Вишег суда у Београду, и док се у Обреновац поново врати, проћи ће ни мање ни више него година дана. Толико је српско правосуђе ефикасно.

             Елем, пожурих до аута да што пре стигнем до београдске поште да бих појачао своју жалбу документом који ће потврдити да смо били на годишњем одмору, и да никако нисмо могли да одбијемо оно што поштар није ни доносио.

             Улица Савска, први спрат. Службенику надлежном за наш „реон“ објасним проблем и он ме поведе до управника поште који такво обавештење намењеном судји треба да потпише, а у ком ће стајати проста истина, да је наша адвокатска канцеларија била у том периоду на годишњем одмору и да је о томе уредно обавестила оног ког је требала да обавести, а то је Пошта Србије.

             То је други мој сусрет са тим управником. Први је био у вези мог захтева за добијемо поштански фах, јер службеници на шалтеру се увек поломе око наше бројне поште па су ме они молили да отворимо тај фах јер ће онда свима бити лакше и једноставније, а о томе наравно у „концу“ одлучује управник. Тад ми је учтиво саопштио  да му донесем флашу вискија и да ће фах бити отворен. Зато фах још и немамо и зато се због писама намењених нама и даље ствара гужва на шалтеру те поште

             Овај пут, ставећи вештачки осмех на лице,  управник беше мало озбиљнији него први пут.

            „Добар дан, имамо један проблем, ми смо крајем децембра предали вашем службенику допис да смо на годишњем и треба ми потврда...“, успедох да изговорим.

            „О, па знам ја то. Узмете ви адвокати триста, четристо евра и онда кад је проблем дођете мени да издајем потврде“ – објасни ми управник учтиво суштину његових мука, „Јели, колка је вредност?“

            „Чега?“ – одговарам глумећи наивност.

            „Па спора“, саопшти ми своје дилеме.

            „Ма неки стан у Обреновцу“, изговорих још наивније.

            „О, па то кошта! Па кад ви адвокати толко наплаћујете како мислиш да ми спашавамо“.

            „Господине, не треба ви ништа да спашавате, једноставно треба да издате потврду у којој ћете написати да смо вас обавестили у складу са прописима о томе да због годишњег одмора нећемо примати пошту“.

            „Кога сте ви обавестили?“

            „Лично сам предао господину са којим сам ушао код вас у канцеларију“, рекох сад уклањајући  наивност потпуно из разговора.

            „Не може то тако. Прописима поште је установљено да не можете ви да предајете службеницима него морате да предате мени овде и онда то да се заведе у деловодник“ – обзнани управник сада уносећи и мало нервозе у наш разговор.

            „Ја имам обавезу да обавестим пошту, а ви имате обавезу да ваше запослене научите ко шта треба да прима и да ради а ко шта не сме да прима. Ја сам лично предао вашем службенику и знам да је он сигурно то однео другом службенику који то треба да заведе, и тај је сигурно завео у деловодник, а мене ваши унутрашњи прописи не занимају нити ће ме занимати“, одговорих тоном примереним за нервозан раговор.

„Ко каже да је заведено?“ саопштава управник.

„Ја кажем да је заведено“, одговарам глумећи сигурност.

„Еј мала, донеси деловодник баш да видимо“ довикује управник службеници из друге канцеларије од које нас деле отворена врата.

Брзина којом се службеница одазвала довикивању носећи у руци велику књигу, недвосмислено је показала да је помно пратила наш разговор. Усплахиреним очима, несвесно ми откривајући све односе у тој институцији,  час гледајући мене, час деловодник, упита ме дрхтавим гласом када смо предали. Рекох јој да је то било или 27, или 28 или 29. децембра. За два минута је пронашла да је у деловоднику уписано „Канцеларија Батић – годишњи одмор – не прима пошту од 29.12.2012. до 10.1.2013.г“.

„Ето, јел видите да је уписано и уредно заведено“, потпуно мирно се обраћам управнику.

„Како је могло да буде заведено кад нисте предали овде него у суседној канцеларији“, не скрива управник љутњу.

„Мени је битно да је заведено“, рекох, „и треба ми потврда да је заведено“.

„Сад ћеш да видиш како ће да се тресе, не може то тако,  зови ми овог“, говори службеници, „чекај, ја ћу га звати“. Узима слушалици телефонског прикључка, кратко саопштава „Дођи овамо одма“, и очи почеше да му се сјаје.

„Чекајте, не морате човека малтретирати, можда он није требао да прими, али сам  га замолио да прими јер сутра бих ја већ био на путу и не бих могао да предам, а у време кад сам дошао ви сте већ затворили канцеларију, а сем тога све једно је ко је предао, дал ја, моја тетка или замољени службеник, битно је да је наше обавештење потписано и да је као такво предато пошти и стигло где треба“, покушавам да уверим управника да не треба да прави проблем службенику који сваки пут врло предано и толико марљиво обавља свој посао да ми се чинило да је једини такав у тој пошти.

„Не може то тако, ја сам рекао њима да не може!“

„Аман човече, то је небитно, ја сам предао пошти а ком службенику, потпуно је све једно ако документ сигне где треба, а он је све једно надлежан за наш рејон и ваљда зна да може да прими од онога с ким ради сваки дан“, покушавам да смирим управника.

У том тренутку појави се  ни за шта потребно управниково жртвено јагње, у лику службеника за наш рејон.

„Слушај ти, како си могао да примиш, јесам ли ја лепо рекао...“, започиње управник љутитим тоном.

„Али ја...“, започе службеник збуњено и помало уплашено да се правда.

„Управниче“, прекидох неспретног службеника, „сад сам се сетио, нисам њему дао и није он предао, ја сам предао. Ево баш сам овде ушао двадесет осмог децембра“ показујем прстом на суседну просторију, „ и била је нека жена, уредно примила и завела у деловодник“.

Управник ме гледа не кријући неверицу.

„Па не мислите ваљда да сам толико глуп да не знам где треба да предам обавештење“, настављам у покушају да спасем радно место марљивом службенику, „овде сам дошао и предао, било је нешто пре три“.

„Слушај ме добро“, настави управник да дели пацке службенику правећи се да ништа нисам ни рекао, „јесам ли ја лепо реко да не можеш тако да примаш“, сад још повишенијим тоном.

„Ама, управниче“, прекидох и управника, „није он од мене ништа ни примио, нит бих му ја било шта дао, моје обавештење ја сам предао овде“.

Минут тишине. Ћути управник, ћутим ја, ћути и жртвено јагње.

„Добро“, рече управник  ћутећем службенику, „иди сад, али запамти шта сам ти реко“. Повијене главе ни због чега крив саплевши се о праг, напусти нас  службеник нашега рејона.

Настаде опет тишина.

„Кад можете да ми издате потврду?“ прекидам нервозно шушкање папира из суседне канцеларије. Чим изговорих, стало је и шушкање.

Управникова уста развукоше се сад у вештачки широк осмех а очи почеше да се титрају. (Психологија корумпираних бирократа је готово увек иста, и сасвим је идентична њиховој методи „опипавања терена“, увек се игра на „топло хладно“, и постају толико нервознији колико је  дуго „муштерија“ упорна у захтеву а упорно не нуди ништа).

„О, па пријатељу“, схвати управник одједном да смо блиски, „благо вама адвокатима, шта вас брига, узмете паре са суђења и вама лепо“.

Помисли неискусан човек у тим ситуацијама да треба да демантује и да предрасудама наметне истину, да предочи саговорнику да је његово виђење адвокатуре промашило галаксију, да постоје и клијенти којима ништа не наплаћујеш и тако даље. Човек који тако крене да се правда само ували себе у још већи проблем. Ко се правда, тај је слаб. Јер пре цивилизације човек је живео по законима џунгле. А у џунгли звери не желе ризик, и нападају увек слабије од себе. Мерење по овим аршинима ће увек јасно показати тренутни степен цивилизованости  једног друштва, јер у цивилизованим друштвима, нико није толико слаб да би га неко напао без ризика. У цивилизованим друштвима, звери се не примећују. А хијена готово да нема.

„А ми овде црнчимо сваки дан“, наставља управник, „док ви адвокати млатите паре“.

„Управниче, шта ја треба сад да урадим?“, отварам могућности упорном човеку.

„Ах, па ред би био да донесеш бар сто евра, али ово вреди више, да знаш, бар четристо петсто, ипак стан треба да се спасе“, лупета управник немајући идеју ни дал је кућа ни дал ће то да је спасе, ни дал постоји друго решење и без „поштанских услуга“.

„Добро, али шта ја да урадим?“, дајем му до знања да од тога нема ништа, и да мора да промени причу.

„Ух, па ко ће ово сад куцати, знаш то је процедура, ми треба да видимо у деловоднику, да откуцамо да ставимо печат“, размишља на глас управник, као да у Пошти Србије са неколико десетина хиљада запослених нема ко ни да гледа, ни да куца ни да ставља печате.

„Дођи сутра, биће готово“, саопшти одједном, „ал да понесеш оволику Милка чоколаду“, и рашири руке толико да ниједна фабрика никад није направила толику чоколаду, „и картон вискија, да знаш!“.

Осмехнух се и климнух главом, лажно одобравајући управникову понуду, и устадох са столице у намери да кренем. За мном устаде и управник, први пут за толко време, приђе ми, стегне ми руку потапша ме по рамену, и уз најсрдачније могуће осмехе ме отпрати кроз две просторије говорећи ми како је наша канцеларија чувена, да је он поштује, да ће све бити како треба, на крају се упадљиво руковао самном, као да смо склопили неки важан посао, и тако се растадосмо док он остаде на прагу својих мемљивих просторија, срдачно ме пратећи погледом као да жели да се увери да сам безбедно сишао низ степенице у холу.

***

             Уђох у кола, кретох ка канцеларији, а згађен овим поступањем Олгици написах поруку да овај народ ништа не заслужује и да су му плате превисоке и стандард превелики, јер да се ја питам, такви би умрли од глади.

               ***

             Читајући новине препуне црних вести, помислих и себи, да ли би наши преци, када би устали из гробова, објавили рат својој деци као што су га објавили Турцима!? И тако док су ми кроз мисли пролазила дела Стефана Немање, Цара Душана, Илије Гарашанина, Гаврила Принципа, Николе Тесле, Патријарха Павла, Новака Ђоковића и многих других, запитах се, кад су стари Срби проклињали оног ко промени веру, дал су мислили само на Хришћанство, ил су мислили и на чојство и јунаштво?

             Ако су они веровали у чојство – колко ли је неверних међу Србима? Шта с њима радити? И ако смо кроз историју већ имали толко бесмислених борби – кад ћемо овим неверницима објавити рат!? Па макар се истребили у том рату.

ЧЕДОМИР СТОЈКОВИЋ