Анонимна писма и истраге

ОЛГИЦА БАТИЋ

ПРЕДСЕДНИЦА ДХСС

Када у Републици Србији помоћник неког министра добије анонимно писмо, одмах се алармирају службе безбедности и ангажује се Треће одељење МУП-а које узима ДНК трагове и папиларне отиске са коверата, од Интерпола се захтевају базе података, саслушавају се бројна лица, а не тако ретко се ангажује и ЦИА, те троше силне паре и дани да се пронађе онај ко

се дрзнуо да такво писмо пошаље.

И увек се пронађе.

Када су двојица гардиста Драган Јаковљевић и Дражен Миловановић мучки убијени усред најбезбеднијег војног објекта на Балкану, Караш Топчидер, 5. Октобра 2004, држава намерно уништи доказе, једног од њих прогласи убицом и самоубицом, па потом другог, истражни судија попут „старлете“ на телевизији рекламира своју „памет“, а др Владан Батић мора четири године да се бори са државом како би на крају захваљујући њему, била саопштена истина да су обојица ликвидирани.

Пре неколико месеци породице настрадилих су добиле анонимно писмо које обилује таквим детаљима да само онај ко је био на месту убиства може да зна оно што је у њему написано. У том писму се спомиње и овезбеђење Ратка Младића које је тог дана несумњиво боравило у Карашу.

Поучена тиме како држава поступа са ковертама које се упућују помоћницима министара (о министрима и да не говорим), затражила сам од Вишег јавног тужилаштва у Београду да пронађе ко је писмо послао и саслушамо човека. Три дана су потребна МУП-у да пронађе пошиљаоца. Пет месеци Више јавно тужилаштво ћути. Један дан потребан је да се судским путем упита Ратко Младић шта зна о томе. Две године тужилаштво за ратне злочине ћути. Породице Јаковљевић и Миловановић изгубиле су своје синове пре тачно осам година, у исто време када је држава убила своје правосуђе.

Истрага је у оба случаја, нажалост, и даље у току.