Никола Самарџић: Идеја слободе

Живот и борба др Владана Батића (1949-2010)

Владан је био најбољи пријатељ и Србије и Црне Горе. Његова борба за обнову независности Србије била је и борба за независност Црне Горе. Била је то борба за људску једнакост, за право сваке заједнице да управља својим најважнијим пословима и за њих да сноси одговорност

Др Владан Батић је један од најзаслужнијих за демократске и људске промене које су Србију извеле на добар пут и приближиле је савременој европској цивилизацији. Његова улога је, у протеклих двадесет година, увек била јасна, његове поруке једноставне и добронамерне, занемаривао је појединости на рачун суштине, окупљао људе и њихове организације, благовремено указивао на издају и издајнике, и благо их, добродушно и широкогрудо напуштао, као што их је, попут змије у недрима, носио и неговао. Као да је веровао да се и они најгори, најмутнији, најподлији, могу употребити у служби опште ствари. Владанови успеси су, ипак, само његови, а послови које је оставио недовршене само наши.

Владанов одлазак подсетио је како је у стању безидејности, меланхолије и празнине граница између живота и смрти далеко од домашаја мирног расуђивања. Био је дуго болестан, трајао је и борио се са смрћу истом ведрином као и са животом који отаљавамо у беспућу смисла и историјског времена. Нови политички поредак удаљио нас је, додуше, из раздобља масовног зла и злочина, али смо остали на мусавој периферији периферија од којих се цивилизације, какве да су, гнушају и стиде. Влада др Зорана Ђинђића и др Владана Батића, које су на онај свет отерали они који су за њима дошли, и Србија, цела, каква јесте, била је једини светао тренутак у нашим укупним животима, кад смо имали прилику да осећање, макар привремене, слободе, успеха и среће подаримо не нама самима, него будућим генерацијама. Исход Зорановог убиства и Владановог постепеног повлачења, из политике и овоземаљског живота, као појава залудних, ниских и баналних, поново је Србију срозао, унизио, ублатио, и зато се у њој више умире него рађа, и више троши него зарађује, и више прља него прочишћава, и све то је јадно, мало, неважно, Србија је остала без једнога од последњих великих људи који су горели, без обзира на све, и без обзира на себе саме, у неравноправној борби у којој слабији, поштенији, честитији, искренији, губе, наизглед, све, у борби у којој је карактер победе, на овом свету, у институцијама, у јавности, засад, тријумф најгорих људских особина. Да ли је постало часно само губити, одустајати и тихо нестајати? Од какве је вредности овај живот лишен алтернативе, могућности да се почне испочетка, и да ли смо у праву да децу задржимо, с неким будућим душманима, лажовима и џепарошима, у земљи која је стала, и, у најбољем случају мирује, ишчекује?

Владан је био најбољи пријатељ и Србије и Црне Горе. Његова борба за обнову независности Србије била је и борба за независност Црне Горе. Била је то борба за људску једнакост, за право сваке заједнице да управља својим најважнијим пословима, и за њих да сноси одговорност. Није га заварала обострана упорност у производњи традиција, у измишљању идентитета, у подвлачењу стварних или непостојећих разлика. Увек је говорио истину, по сваку цену, политичком друштву неспособном да само по себи, без притиска, доноси одлуке за сопствено добро.

Немогуће је, у неколико реченица, набројати појединости његове борбе, али су оне биле прожете јединственим идејама. Извести Србију из комунизма, приближити је цивилизованом свету, успоставити институције демократије, обезбедити владавину права, и нагласити вредност свакога вредног појединца. Обуставити српску агресију на Југославију, истражити српске злочине, и злочине против српског народа. Указивао је на сложене околности у којима су српски национализам и војна агресија, удружени с реакцијом, у систему спојених судова, која је бивше југословенске републике зауставила у развоју, у тренутку кад су располагале значајним економским и демографским капацитетима. На примеру своје политичке, адвокатске и научно-истраживачке каријере, и ослонац једне честите и вредне породице, унео је у сферу модерне политике најбоље особине традиционалног грађанског српског друштва. Његова сарадња с премијером др Зораном Ђинђићем, у „јединој српској влади коју вреди памтити“ (Владимир Беба Поповић) била је ефикасна, симболична, након атентата и дирљива, метафизичка, пошто се цела та енергија, сва надања, страсти, идеје, памет, добра воља, лепота и снага демократске Србије, заједно са убијеним премијером, преселила, одлутала, макар привремено, на онај свет. Својим раним одласком, након толиких борби које је започео, довршио, или оставио у аманет, Владан је потврдио колико је и то тачно.

Одлучујућа борба је она која продире у дубину, у суштину појава. Заступник породица војника који су мистериозно убијани у касарнама у Београду и Лесковцу у последњих шест година Владан је упорно и веродостојно уверавао српску јавност, тупу, саможиву и митоманску, да су војници ликвидирани, у „некој врсти ритуалног убиства“, као непосредни сведоци да се хашки оптуженик и првооптужени за геноцид над Сребреницом и Сарајевом пензионер Војислава Коштунице и штићеник Првослава Давинића, тадашњег министра војног, Ратко Младић организовано скривао у војним објектима. Починиоци ових злочина и даље су на слободи, неки од одговорних, који су активно и очигледно сакривали трагове и обмањивали јавност и независну истрагу напредовали су у каријерама или су смештени на сигурно. И данас је тешко у Србији разумети Владанову поруку, да су Пети октобар, атентат на премијера Ђинђића, кохабитација Коштунице и Тадића и „национално помирење“ демократа и социјалиста епизоде константног стања војног удара који Србију одржава на оној, погрешној страни Гвоздене завесе.

Како одмичу сати, и дани, све више осећам како нам Владан недостаје. Највећи промашај, свих које је волео, био је у неспособности да оставимо наредну политичку генерацију, која ће учинити непоколебљив искорак у односу на тумарање из последњих деценија. Верујем, и даље, у Владанове изузетне особине, да људе окупља око намера које су часне и приоритетне. Те особине, тај дух, и даље живе. Беба је у праву, да је он проживео срећно и отишао ведро и часно, и да смо ми несрећни, и слаби, без њега. Али морамо рећи и то, или ћемо поново заједно радити, или ћемо коначно заћутати. Верујем да ће нас Владан, са Зораном, још једном окупити, то је он најбоље умео. Да ћемо с њима, са оба света, на свим фронтовима, навалити још једном, како би њихова победа, мирна, демократска, европска, људска, постала лична, интимна срећа свакога ко је у Србији, без обзира на уверења, која су променљива, напокон заслужује. У том смислу коначно имамо јасну већину. Владану и нашим читаоцима, да нас и они подрже, у овим данима сете, туге и ишчекивања, још једно хвала.

Никола Самарџић

Овај текст је преузет са адресе http://www.pobjeda.me/arhiva/?datum=2011-01-04&id=198259

 


Медија центар Категорије Колумне Никола Самарџић: Идеја слободе

Контакт

Адреса: Теразије 14, Београд 11000
Ел.пошта: info@dhss.rs
Телефон: +381 (11) 3620 407, 3620 411
Факс: +381 (11) 3620 297