Олгица Батић ДХСС - СПО

20.10.2015.
Трећа седница Другог редовног заседања (2015), Заједнички начелни и јединствени претрес о тачкама 1; 2; 3; и 4. дневног реда Треће седнице Другог редовног заседања (2015)

Поштована председавајућа, министре са сарадницима, колеге и колегинице, наиме ја ћу се наравно данас задржати првенствено на прва два предлога закона у овој обједињеној расправи и у начелу.
Циљ свих држава у региону, па и између осталих и Републике Србије јесте свакако привлачење страних инвестиција. Странци, односно страни држављани из стране државе јесу ти који свакако имају више новца који долазе из земаља са апсолутно бољим стандардом. Они су ти који уносе свеж капитал у нашу земљу, те је из тих разлога јасна жеља Владе Републике Србије да исте приволи да улажу у Србију и тиме наравно непосредно и повећају животни стандард.
Међутим, циљ самог доношења овог предлога закона није подстицање страних улагања, већ управо изједначавање страних улагача са домаћим улагачима и тиме првенствено унапређење пословног амбијента, а све у циљу како би се привукле директне инвестиције, при томе како домаће тако исто и стране инвестиције.
Повећање обима инвестиција и повећање обима запошљавања свакако јесте највећи изазов пред којим се наша држава суочава и радује управо тај корак ка изједначавању домаћих улагача као, рекла бих, традиционално подређених и мање стимулисаних у односу на стране улагаче.
Домаће инвестиције и уопште развијање домаћег амбијента у којем ће домаћи инвеститори бити конкурентни мора бити један од водећих задатака, првенствено ресорног министарства и уопште Владе Републике Србије.
Управо је домаћи инвеститор тај који мора да буде подстицан јер у односу на страног инвеститора он нема препознатљиво име, он нема довољно капацитета да пласира јавности своје производе иако су домаћи производи прилично квалитетни.
Уколико се осврнемо на текст предложеног закона, онда можемо приметити да у неким деловима он је прилично, рекла бих, контрадикторан свом циљу. Наиме, чланом 14. Закона, предвиђено је царинско ослобођење предмета, улога у виду ослобођења од плаћања царина и других увозних дажбина на увоз опреме која представља улог страног улагача.
Чини ми се да овакво законско решење није у сагласности са циљем доношења закона и тиме се на неки начин дискриминише домаћи улагач. Наиме, не само да је страни улагач довољно организован да има репутацију, име које га чини конкурентним у државама које су далеко богатије од наше земље, те директно конкурише тим домаћим улагачима који се пак и даље боре за свој део тржишта, страни улагач има и оно царинско ослобођење које му управо у многоме олакшава пробој на наше домаће тржиште. Ова мера чини ми се да је морала бити проширена и на домаће улагаче којима је управо прибављање опреме једно од највећих издатака.
Уколико додатно све ово посматрамо кроз призму заправо финансирања, онда ће домаћи улагач набављање опреме финансирати из скупих и прилично тешко доступних кредита у Србији, а страни улагач ће набавку те исте опреме финансирати из јефтиних кредита из иностранства, те се повластице за стране као директног конкурента у односу на домаћег улагача на нашем тржишту тиме мултициплирају.
Предлогом закона је такође предвиђено стварање јединица за локални и економски развој и подршку улагањима као субјекта подршке о улагањима на локалном нивоу. Ове јединице, у складу са одредбама овог Предлога закона о коме данас расправљамо, пружају стручну помоћ и подршку улагачу у реализацији улагања преко својих запослених и именованих лица, односно комора, асоцијација или удружења, под условом да својим знањем и, наравно, искуством могу да пруже стручну помоћ улагачу.
Није сасвим јасно, бар је то недоумица коју ја имам, да ли је циљ ових одредаба заправо касније стварање неких нових комора, асоцијација или удружења који ће вршити такву стручну помоћ, а што, наиме, у том случају би могло бити у директном сукобу са одредбама Устава Републике Србије, првенствено оним одредбама Устава које се односе на пружање правне помоћи, али тиме се на својствен начин и процес улагања беспотребно компликује. У прилог ове бојазни коју сам изнела иде и образовање пројектних тимова у складу са одредбама члана 22. који у суштини врше правничку делатност.
Није јасно у потпуности ни делатност локалних јединица. Заправо, поставља се питање – а шта то локална јединица сама по себи може учинити заправо у пружању помоћи процеса улагања, односно убрзања тог истог процеса, а што не би представљало једну чисту, да тако назовем, трговину утицајем, што наше кривично законодавство једноставно нормира као кривично дело?
Претпоставимо, рецимо, да је улагач обавезан да за услуге органа власти у управним стварима у вези са остварењем и одржавањем улагања и остварењем права и обавеза улагача, а у складу са чланом 16. става 3. овог Предлога закона, плати одређен новац како би се по његовом захтеву рецимо добило право првенства у издавању јавних исправа, како закон каже у најкраћем могућем року, онда оваква одредба представља прилично једну дискутабилну одредбу на пољу извршења кривичног дела од стране управо тог органа. Наиме, овде је реч о плаћању органа, да акт који неки други орган управе иначе мора да донесе, сада донесе брже.
О могућности плаћања локалном органу са коришћењем свог утицаја на начин да други управни орган донесе акт који није смео да донесе нећу, наравно, алудирати, али свакако овај орган може бити избор корупције, а против исте требало би да се најоштрије боримо и да тако кажем, на неки начин и рекетирања улагача, уколико хоћете, те су његова дискрециона овлашћења управо овим предложеним одредбама прилично непотребна, а овако како су формулисана у крајњој мери прилично дискутабилна са аспекта кривичног права.
Посебна опасност која произилази из текста закона јесте, чини ми се, велика нетранспарентност и то је моја највећа примедба у погледу Предлога закона о коме данас говоримо. Наиме, комуникација између локалних органа и улагача се законом сматра поверљивом, а с друге стране, оно што је потпуно јасно свима нама, јесте да без велике транспарентности ризик корупције је сам по себи изузетно велики.
О транспарентности је, такође, било јако пуно речи и у јавности, те сматрам оправданим рећи да је у складу са одредбама члана 24. текста закона управо отежан приступ информацијама од јавног значаја.
Наиме, по захтеву за давање информација у вези са улагањима поступа Влада Републике Србије, што значи да уколико Влада Републике Србије одбије давање информација може се против такве одлуке повести управни спор, а вођење управног спора против Владе Републике Србије у овом случају неће се водити на правном терену, него ће се водити на једном политичком терену и у томе се засигурно крије опасност од овакве једне одредбе закона и она је прилично, рекла бих, обесхрабрујућа за јавност у погледу информација које се захтевају.
Можемо закључити поводом предложеног текста закона да је овако предложен текст у обиму у којем се налази пред нама установио потребу за једним новим запошљавањем на локалном нивоу, што опет није у складу са обавезама које је наша земља прихватила по принципу смањења државне администрације.
Што се тиче другог предлога закона, а тиче се Агенције за лиценцирање стечајних управника, суштина законских измена и допуна првенствено се односи на преузимање надлежности вођења стечајних поступака од стране Агенције за приватизацију. Агенција за приватизацију је до сада преко повереника стечајног управника фигурирала као стечајни управник, наиме, у поступцима стечаја државних привредних субјеката, односно друштвених предузећа. Рад Агенције за приватизацију у поступцима стечаја врло често је био под лупом јавности, такав је и требао да буде, врло често оспораван и врло често праћен многобројним аферама. У многоме, томе је допринела и немогућност контроле над радом стечајних управника. Притужбе на рад стечајних управника су биле упућиване самој Агенцији, а тиме је остајало мртво слово на папиру све друго, а по принципу – кадија те тужи, кадија ти суди.
Ово ново законско решење, по мом скромном мишљењу, не доноси ништа ново у циљу заштите права учесника стечајног поступка, а мислим да би то требало да буде примарни циљ који се па и овим законом штити, већ управо напротив. Сада долазимо у ситуацију да уместо Агенције за приватизацију, управљање стечајног поступка се преноси на Агенцију за лиценцирање стечајних управника.
Иако се овакво решење у предложеним одредбама овде правда могућностима, како се наводи, Агенције да спроводи контролу над радом стечајних управника у овим поступцима, и даље нисмо одмакли од оних принципа који су требали бити промењени, а из разлога јер ће управо сада Агенција, заправо, уместо до сада Агенција за приватизацију, Агенција за лиценцирање стечајних управника контролисати сама себе, овако какав предлог пред нама имамо и контролисати рад повереника стечајних управника које сама поставља.
Сматрам да је предложено решење закона утолико горе, што је сада целокупна одговорност пренета на Агенцију за лиценцирање стечајних управника, а која је, уколико хоћете, и са финансијског аспекта далеко сиромашнија од Агенције за приватизацију, те ће оправдани захтеви за накнаду штете који буду упућивани Агенцији за лиценцирање стечајних управника, а који су проистекли или који би могли проистећи из незаконитог рада стечајних управника остати без могућности наплате. Мислим да се на овако нешто требало обратити пажња када се радио овај Предлог закона.
Увођењем оваквог система самоконтроле одговорности обесхрабрује се Агенција за лиценцирање стечајних управника, односно сви њени органи који су надлежни за контролу рада стечајног управника, повереника, да уопште контролишу рад стечајних управника у поступцима у којима је Агенција означена као стечајни управник, јер ће неминовно сама Агенција сносити последице незаконитог рада повереника.
Такође, сматрам доношење овог закона по хитном поступку јако, у првом реду, непотребним, а у другом реду јако штетним решењем. По званичним подацима, којима бар ја располажем, Агенција за приватизацију тренутно као стечајни управник фигурира у преко 700 стечајних поступака, те је тешко замислити да ће у једном кратком временском периоду Агенција за лиценцирање стечајних управника уопште успети да преузме контролу над свим овим поступцима, па се штетност овог закона управо огледа и у великом одуговлачењу стечајних поступака, који ће неминовно уследити у колико се амандманским путем нешто не буде променило, а тиче се свега овога наведеног.
Постављају се и бројна питања. Прво јесте – да ли је било могуће успоставити бољи наџор спровођења стечајног поступка, а при томе не дирајући у оне стечајне поступке који се тренутно воде, нити у евентуалне регресне захтеве оштећеним? Сматрам да одговор на ово питање свакако јесте – да, апсолутно и уместо давања неприродних надлежности Агенцији за лиценцирање стечајних управника, Агенција је једноставно могла добити надлежности наџора рада стечајних управника ангажованих као повереника стечајног управника Агенције за приватизацију, чиме би се могао решити проблем сукоба надлежности који је, сматрам, овде очигледан и чиме би се омогућила једна у потпуности транспарентна контрола јавности преко Агенције за лиценцирање стечајних управника и чиме би се у крајњем циљу и заштитили евентуални регресни захтеви оштећених.
Овакво решење заправо представља само пребацивање, да се тако изразим, врућег кромпира из руке Агенције за приватизацију у руке Агенције за лиценцирање стечајних управника, и то се чини првенствено из разлога жеље да се агенција за приватизацију угаси више него из разлога који су наведени у образложењу наведеног Предлога закона, а са чим се донекле могу сложити, али оваква решења не могу правдати, посебно стицајем околности што сам правник, адвокат и што знам на који начин се у земљи Србији, нажалост, воде бројни стечајни поступци.
По питању трећег закона, о којем расправљамо данас, у начелу законске формулације самог Предлога текста закона не могу имати примедбу. Међутим, наша привреда, чињеница је, да се налази у јако тешком стању и нису потребне никакве анализе да би се то потврдило и да би ми то сами констатовали. У самом законском образложењу истиче се да су 27,3% укупни кредити одобрени привреди у ствари тзв. проблематични кредити. Очигледно је да се у овом моменту, барем бих тако рекла, мора приступити било каквом санирању тренутне ситуације, како не би дошло до потпуног колапса, како привреде, тако и банкарског система.
Чини ми се да је овде Влада Републике Србије на неки начин, рекла бих, стављена пред свршен чин, заправо потпуно растрзана између дилеме да ли да се одрекне дела својих прихода у виду пореских олакшица које закон нуди банкама, а где је закључен споразум о финансијском реструктурирању са дужницима или да дозволи стечај преко 30.000 правних лица, колико их је у блокади, односно преко 25.000 предузетника.
Јасно је да уколико банке почну са пленидбом и стечајевима да ћемо имати свеобухватни финансијски колапс. Средстава за обезбеђење јесу ниска, јесу недовољна. Тржиште је мало. О томе све знамо и свакако да ће банке бележити огромне губитке, што може угрозити и онако угрожен финансијски систем наше земље.
Велико питање је да ли је доношење предложеног закона само по себи довољно. Наиме, ја сматрам да није. Као што знамо, на претходном закону о споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава, покренуто је само 36 поступака споразумног финансијског реструктурирања, а само 12 је окончано и то говори о квалитету претходног закона. Вредност реструктуираних потраживања износила је свега 30 милиона евра. Лаик ће наравно рећи да је 30 милиона евра поприлично велика сума, међутим проблем је у томе што проблематични кредити већ увелико прелазе износ од три милијарде евра. То је проблем који се у потпуности, чини ми се, морао сагледати. Проблем ненаплативих кредита није само нешто са чиме се суочава наша земља. Са тиме се суочавају и земље у региону. Погледајмо само пример Црне Горе, где је ситуација прилично, не баш у потпуности слична, али неке заједничке ствари, заједнички проблеми се могу извући.
Оно што бих за крај овде поставила и надам се да ћу добити одговор на та питања јесте да ли ће се уопште реструктурирањем ишта променити? Да би оваква мера, оваква решења, која су предложена у самом овом Предлогу закона, имала било какав ефекат, мора бити праћена новим задуживањем. Реструктурирање не ослобађа, као што сви знамо, дужника у потпуности. Овим се само један системски проблем замагљује, а време се, са друге стране, скупо купује новим ненаплативим кредитима.
Чини ми се да би се изгласавањем оваквог једног предлога закона Влада Републике Србије, ви као неко ко се налази на челу ресорног министарства, управо по предложеним законима о којима данас расправљамо, одлучила за линију мањег отпора и једно решење да се упумпавањем новца у посрнуле банке, и то пореским повластицама, што свакако грађанима треба и мора да се надомести на неки начин, највероватније новим подизањем пореза и другим дажбинама.
Овим путем морам да изразим своју бојазан и да апелујем на надлежне истражне органе да боље контролишу банкарски сектор, а Владу Републике Србије да ефикасније спроводи Закон о роковима плаћања. Наиме, од априла 2013. године, када је донет Закон о роковима плаћања, па до марта 2015. године, дугови привредних субјеката увећали су се за чак 40%. Нико не може рећи да је наша целокупна привреда апсолутно неспособна, да своја дуговања исплаћује на време, међутим, чини се да је неспособност наше привреде у колеративу са могућностима или, зависно из ког угла посматрате, са немогућностима наплате својих потраживања, а сви овде знамо, и грађани Републике Србије, да држава јесте највећи поверилац, али истовремено држава је и највећи дужник. Захваљујем.

20.10.2015.
Трећа седница Другог редовног заседања (2015), Заједнички начелни и јединствени претрес о тачкама 1; 2; 3; и 4. дневног реда Треће седнице Другог редовног заседања (2015)

Наиме, ја се, наравно, не могу сложити са оним што је уважени министар рекао, из разлога што је он навео да је он изричито нешто објаснио. Видите, не морате ви ништа да будете изричитији и експлицитнији, да ви будете тај који ће нешто изричито објашњавати, текст закона је тај који мора да буде изричит, експлицитан и јасан, не само вама, као некога ко овде брани ове предлоге закона, него да буде јасан грађанима Републике Србије.
У сваком закону, па и у овим предлозима закона, нисте ме очигледно добро слушали, постоји нешто што се назива правни аспект предлога закона. Ја сам управо са тог аспекта и причала, али, ето, очигледно је да се разумели нисмо. Нисте ви тај који треба да се сложи, како сте ви рекли, са мојом причом, а то није моја прича, него је мој правни став и моје правно образложење. Тврдим, наравно, да је све оно што сам навела нешто са чим ћемо се тек суочавати.
У погледу закона који се конкретно тиче Агенције за лиценцирање стечајних управник, и то сте очигледно пречули, као неко ко је адвокат одређен низ година, врло добро знам како функционише и Агенција за приватизацију и Агенција за лиценцирање стечајних управника и са каквим се то све потешкоћама и странке у поступку и њихови пуномоћници и судије суочавају. Овакво решење, бојим се, неће ништа добро донети нама и мислим да не би било лоше да можда саслушате и неке критике које ће изнети још неки који имају одређено искуство у овом смислу. Захваљујем.