Олгица Батић ДХСС - СПО

13.07.2015.
Тринаесто ванредно заседање (2015), Заједнички начелни претрес о 1. и 2. тачки дневног реда Тринаестог ванредног заседања (2015)

Уважена министарка са сарадницима, колеге и колегинице, данас наравно расправљамо о закону за који сам лично мислила да ће се у неким ранијим периодима већ донети и ступити на правну снагу.
Циљ свакако овог Предлога закона о претварању права коришћења у право својине на грађевинском земљишту за накнаду јесте чињеница, односно дефинитивно јесте уређење својинских односа на грађевинском земљишту у нашој земљи. До сада када год се говорило о питању конверзије земљишта, сви модалитети који су предлагани, апсолутно нису дали резултате.
Овај закон бави се субјектима приватизације, стечаја, извршења, спортским друштвима, удружењима грађана, предузећима у реструктурирању и тиме се треба јасно рећи, не односи на највећи број грађана који своје право на власништво над земљиштем остварују без накнаде, а све сходно Закону о планирању и изградњи.
На овом месту треба напоменути да су све бивше земље СФРЈ у процесу транзиције извршиле конверзију и то без икакве накнаде. Словенија, Хрватска и Македонија прво су решиле своја својинска питања, јер су нашле за сходно да то треба да буде основ од кога треба кренути, па су тек онда приступиле процесу приватизације.
Ми смо кренули обрнутим редом. Ми смо прво приватизовали све што се могло приватизовати, а онда смо се ето гле накнадне памети, сетили да је требало коначно да уредимо својинске односе у нашој земљи и то је управо наш највећи проблем и није први пут, први пут у овој материји, али засигурно не први пут да се код нас тако нешто дешава.
Један од, рекла бих, деценијских проблема око којих је са једне стране увек изостајао компромис, а са друге стране ма како год било његово законско окриље, увек ће неко доводити у питање његову правичност, јесте управо проблем конверзије о коме данас расправљамо.
Конверзија земљишта из права коришћења у право својине, ма колико ја лично желела да то буде стручне природе, задржава свој политички карактер. Кажем задржава јер нисмо једини, нисмо једина земља у коме је тако нешто и тај политички примат једноставно односи превагу. У прилог томе говори чињеница да су се власти мењале у нашој земљи, да је тај проблем остајао нерешен, да је 2006. године донет Устав Републике Србије, о чијем тексту мислим шта мислим, а нећу на овом месту говорити о томе, неком другом приликом надам се да ће бити измењен. Какав год он био, уставна категорија права коришћења на градском грађевинском земљишту једноставно њиме није предвиђена.
Управо због тога, многи страни инвеститори рецимо чекајући да отпочну изградњу на пример фабрике, одустајали су од отварања на пример погона због нерешене ситуације са земљиштем. Тај проблем имали смо и 2006. године када је донет Устав, још увек на моју жалост важећи. Године 2009. када је донет Закон о изградњи и планирању путем ког је институт конверзије и уведен, а касније ћемо видети да су неке његове одредбе оглашене неуставним од стране Уставног суда Србије. Тај проблем смо имали и након ступања на снагу поменутог закона, тај проблем смо имали и јуче, тај проблем смо имали и прошле године, итд.
Чини ми се да уколико се неке одредбе овог закона, а мислим да делим заправо бојазан коју је овде истакао и господин Јовановић управо по одређеним питањима која се тичу реституције на нешто другачији начин не уреде, било тако што ћете ви предложити, односно ресорни одбор, било тако што ће бити усвојени одређени амандмани који дају једна потпунија законска решења, поново долазимо на терет да се одређена питања могу оспоравати, а о томе ћу нешто више у наравно даљем току свог излагања.
Треба напоменути и то да смо дуго имали опречне ставове. Да ли ће купци предузећа моћи да стекну својину на атрактивним локацијама за градњу по првобитној цени по којој су купили предузеће и то смо чули овде од стране неких овлашћених предлагача, да ли ће пак та цена по којој су купили бити умањена за вредност уложених средстава или ће они пак морати да плате стопостотну тржишну вредност тог земљишта.
Овим предлогом о коме данас расправљамо, дат је одговор на то питање тако што у свом члану 2. прописује да право на претварање права коришћења у право својине на грађевинском земљишту се врши уз плаћање тржишне вредности тог земљишта, задржавајући наравно могућност да се под одређеним условима који су опет таксативно наведени овим Предлогом закона , дође до умањења тржишне вредности.
На првом месту, оно што морам да напоменем јесте, а што многи грађани су поставили као питање – шта ћемо са реституцијом? Да ли ће рецимо о мом захтеву за повраћај имовине прво бити донета одлука у поступку пред Агенцијом за реституцију, па ће рецимо то моје земљиште доћи под удар Закона о конверзији? Ово дајем као пример, али грађани ово питање постављају.
На првом месту, морам и да истакнем чињеницу да оно што је мени спорно, јесте управо одредба коју сте и ви сами прочитали, а која гласи заправо да права која су стечена по овом закону неће дирати, односно неће ограничавати права која су у складу са Законом о враћању одузете имовине и обештећењу и Законом о враћању имовине црквама и верским заједницама.
Мислим да управо оваква формулација је неспретно дата. Она једноставно игнорише реституцију, јер на овај начин могло би се поставити питање да ли би та, у случају своје супротности, одредба гласила да права која нису стечена на основу овог закона, ограничавају право у поступку пред Агенцијом за реституцију.
Наиме, на овај начин овако како је то интерпретирано, рецимо подносиоци захтева за реституцију одузете имовине, а о чијим захтевима до дана када овај закон буде ступио на правну снагу, још увек није одлучен, чини ми се да се доводе у неравноправни положај са људима о чијим захтевима је у поступку пред Агенцијом за реституцију одлучено, који су стекли нека права за разлику од оних који та права тек треба да стекну.
Наиме, овим се узима у обзир да је овим законом, бар на начин на који је формулисано, узимају се у обзир само стечајна права, а моје питање а шта ако та права тек треба да се стекну, а у овом моменту још увек стечена нису?
Шта је последица уколико се остане при оваквом ставу, а који се прожима и кроз неке следеће одредбе овог Предлога закона? То је игнорисање реституције на један привидан начин, заправо условљавање да грађанима који су поднели захтев за повраћај имовине, прихватање новчане надокнаде а не натуралне реституције на којој треба да се инсистира. Слажем се да се овим не решава, законом не регулишу питања реституције, али има везе, помиње се у неколико својих одредаба и та натурална реституција заправо представља начело у Закону о враћању одузете имовине и обештећења, а сложићете се да без натуралног враћања опет се враћамо на ово питање, како се и да ли, дакле без натуралног враћања, уопште поштује приватна својина у нашој земљи?
У складу са наведеним и опет по овом питању које је повезано, сматрам да, рецимо, и члан 11. овог Предлога закона о ком расправљамо у ставу 1. некако остаје недоречен или недовршен, како год желите. Тако сматрам да иза речи „сви прописани докази“ требало би управо у циљу поштовања реституције да наведете и наставак, који би отприлике гласио – а и по службеној дужности прибавља од Агенције за реституцију потврду да парцела која је предмет захтева за конверзију није у поступку реституције. Мислим да тако нешто експлицитно треба навести, да би се показала добра воља поштовања закона који су већ на нашој правној снази. Тиме се морају отклонити све недоумице, а да би то имало смисла, мислим да треба довршити управо на овај начин како сам рекла, и у супротном, уколико се остави оваква одредба, она може водити најразличитијим могућим тумачењима.
Такође, мислим да би овде требало допунити овај члан, где би се убацио један допунски став, који би гласио – опет у циљу заштите оне категорије лица на које се већ примењује управо Закон о враћању одузет имовине, а то је да уколико надлежни орган утврди да је парцела која је предмет захтева у поступку реституције, дужан је да без одлагања донесе закључак о прекиду поступка конверзије, а док се правоснажно не оконча поступак реституције.
Даље, ово само наглашавам све оне чланове за које мислим да захтевају, и наравно, има се времена да се на један бољи начин нормирају. Сходно томе, чланом 6. овог Предлога закона нормирају се посебни случајеви у којима се не може остварити право на конверзију, односно када се не примењују одредбе овог закона, па тако став 2. овог члана 6. гласи: „одредбе овог закона не односе се на имовину купљену у поступку јавног оглашавања по тржишним условима, која обухвата право својине на објекту са припадајућим правом коришћења на изграђеном грађевинском земљишту у складу са посебним законима, а пре закључења уговора о куповини имовине, односно дела имовине привредног друштва или другог правног лица у складу са одредбама закона којим се уређује приватизација до дана ступања на снагу Закона о планирању и изградњи, као ни имовину која је по окончаном поступку приватизације теретним, правним послом стечена од субјекта приватизације до дана ступања на снагу Закона о планирању и изградњи, која обухвата право својине на објектима и право коришћења на грађевинском земљишту“.
Видите, ја сам правник по образовању, адвокат по вокацији, искрено, јако ми је тешко да разумем шта се овако дугим чланом желело рећи. Ми овде не доносимо законе да би били јасни вама, да би били јасни мени и осталим колегама овде присутним, већ да би били разумљиви апсолутно свим грађанима Србије, а сигурна сам да више од половине грађана Србије овакав један члан не би разумео. Конфузан је или је требало да буде знатно краћи или пак издељен по члановима, ставовима итд.
Даље, имамо његов став 3. који гласи:“ у случају става 2. овог члана примењују се одредбе Закона о планирању и изградњи у делу који се односи на претварање права коришћења у право својине на грађевинском земљишту без накнаде“.
Мишљења сам да ова два става треба обрисати или бар драстично изменити, да не би остало у облику у коме се она налази, бар овако предложен. Овим се заправо крије једна потенцијална опасност, бар је ја тако тумачим, можда и погрешно тумачим, али то је моје право, да се на мала врата и то у вешто прикривеном облику, али у недовољно прикривеном, јер ако сам ја то приметила, могли су то приметити и многи други, да се управо уводи могућност купцима предузећа из приватизације да стекну право својине на грађевинском земљишту без накнаде, а то је, као што сте и сами навели, било предмет оцене Уставног суда Републике Србије.
Овде је заправо суштина у томе што је иста могућност предвиђена за сва предузећа која су купљена пре ступања на снагу Закона о планирању и изградњи из 2009. године, да купци предузећа из приватизације, када плаћају накнаду за конверзију имају право да им се од вредности земљишта одбије вредност имовине приликом приватизације. Сећате се сви члана 103. става 1. Закона о планирању и изградњи, који је проглашен неуставним управо одлуком Уставног суда. Тада је став Уставног суда био да ова предузећа треба да плате пуну тржишну вредност земљишта код конверзије и уколико ова одредба остане у оваквом облику, опет чинимо грешку и потенцирамо, заправо, отварамо могућност да буде предмет испитивања уставности пред Уставним судом и онда опет долазимо на исто, могућност да Уставни суд донесе одлуку којом се таква одредба проглашава неуставном, па онда у неком наредном периоду хајмо све опет из почетка, па да мењамо одредбе закона.
Мислим да треба још једном ово да прочитате, бар у целости овај спорни члан и видећете да је његова суштина заправо већ проглашена неуставном и то одлуком Уставног суда која је објављена у „Службеном гласнику 98/2013“ од 8. новембра 2013. године.
Наравно, испред ДХСС овде сам амандмански интервенисала, јер мислим да закон који има добар циљ и који је добро постављен треба само да даље унапреди своја решења како би свима користио.
Што се тиче члана 13, морам да прочитам и тај члан Предлога закона и он гласи да накнада која се тиче накнаде за конверзију, која се може плаћати у једнократном износу или у 60 једнаких месечних рата, па накнада се плаћа у једнократном износу, подносилац захтева има право на умањење у износу до 30% у односу на утврђен износ накнаде итд, да не читам цео овај члан 13. Сматрам да он, и то његов члан 4. и тачке 2), 3) и 5) треба брисати, док члан 17. предложеног решења, у облику који је пред нама, није довршен, те би га требало употпунити тако да тај евентуално нови члан би гласио да уколико се плаћање накнаде врши на рате, онда надлежан орган за послове државног премера и катастра са уписом права својине истовремено уписује хипотеку, наравно, у висини одређене накнаде за конверзије и то у корист Републике Србије, АП, или јединица локалне самоуправе.
Мислим да је оваква допуна неопходна управо из разлога јер се задржавањем постојећег решења отварају могућности за злоупотребе. Суштина јесте у томе да се управо даје обезбеђење у виду хипотеке или залоге на другим непокретностима, а да се врши укњижба на основу прве рате.
Како је стицање својине у нашем праву увек везано за укњижбу, онда долазимо до ситуације, заправо, да у оваквом решењу да лице које није платило цену, оно се фактички кредитира, ништа друго, фактички се кредитира, јер он може ту парцелу, примера ради, да прода одмах, а затим касније да престане да плаћа утврђену накнаду, а сви смо сведоци шта се и на какве начине дешавало када су вршене процене код залагања и код хипотека.
Што се тиче предвиђања бездржавинске залоге, мислим да је такво решење апсолутно неприхватљиво, јер постављате питање како ћете обезбедити сигурност наплате. Ту је одговор врло једноставан. То не можете обезбедити ни на који начин, јер таква сигурност наплате једноставно не постоји. Ово посебно с тога што се инсистира на ономе што је већ овде помињано, а то је да ће 50% средстава прибављених конверзијом ићи у Фонд за реституцију. Наравно, и по овом питању поднела сам амандман за који мислим да је сврсисходан и да на бољи начин регулише оно о чему сам управо причала.
Наравно, овај закон ћу у сваком случају подржати, јер коначно долазимо до онога што сам на самом почетку и рекла, уређују се својински односи које смо требали давно да уредимо.
Будући да ми је време при крају, што се тиче Предлога закона о измени Закона о отклањању последица поплава у Републици Србији, када смо овде расправљали о том Предлогу закона и говорили о материји којом се он бави, а то је управо отклањање последица поплава, и тада сам говорила да је овај рок који је првобитним текстом дат изузетно кратак, да последице поплава грађани Србије неће отклонити оног момента када престане важење овог закона и слободно и да сте ставили и продужили рок важења овог закона за још пет година, апсолутно ништа не би погрешили. Захваљујем.