Олгица Батић ДХСС - СПО

21.04.2015.
Пета седница Првог редовног заседања (2015), Тражење обавештења или објашњења у складу са Пословником (21.04.2015)

Пре него што поставим два питања која упућујем министарки пољопривреде, прво морам да констатујем следеће чињенице. Закон о ветеринарству донет је 2005. године, а његове измене и допуне уследиле су 2010. године.

У том закону, заправо у његовом члану 51. експлицитно се наводи следеће – ради спречавања појаве раног откривања, ширења, праћења, сузбијања или искорењавања заразних болести и обезбеђивања система обележавања, регистрације, као и следљивости животиња министар доноси Програм мера здравствене заштите животиња, у даљем тексту програм мера, најкасније до краја јануара текуће године за коју се доноси.
Трећег априла ове године, 2015. године, у „Службеном гласнику“ бр. 32 објављен је Правилник о утврђивању програма мера здравствене заштите животиња за 2015. годину. Шта то суштински значи? То значи да је он донет са закашњењем од два месеца или у преводу фактички је изгубљен један цео квартал у 2015. години.
У том истом закону, споменутом Закону о ветеринарству, у члану 140 став 9. стоји следеће – за спречавање, откривање, сузбијање, искорењавање болести животиња средства се обезбеђују у буџету Републике Србије. То даље значи да је заправо за ветерину, заштиту стоке код сељака превентива бесплатна, односно у преводу да сељак апсолутно не подлеже никаквим финансијским обавезама или, још конкретније, сељак апсолутно ништа не плаћа. Међутим, у Програму мера на страни 93, дакле, у Правилнику и ту у поглављу 7, у ставу 6. стоји следеће – средства за спровођење туберкуленизације у износу од 50% од укупне цене од 500 динара обезбеђена су у буџету Републике Србије.
У том истом Правилнику, даље, на страни 92. у ставу 6. стоји следеће – средства за спровођење вакцинације у износу од 40% од укупне цене за двократну вакцинацију која износи 300 динара за говеда и 220 динара за овце и козе обезбеђена су у буџету Републике Србије.
Одавде произилази само једно, а то је за напред поменуту туберкуленизацију и за плави језик сељак плаћа превентивну заштиту и то је нешто што је апсолутно супротно поменуто у Закону о ветеринарству.
Моја питања која упућујем министарки пољопривреде, а на основу онога што сам у овом уводном излагању изнела, јесте следеће.
Прво, зашто се не поштује Закон о ветеринарству и зашто се закаснило читава два месеца са доношењем програма мера? То је прилично изгубљено време.
Друго питање јесте опет – зашто се не поштује већ поменути Закон о ветеринарству и зашто нису обезбеђена средства за превентиву стоке у буџету, иако тако нешто се експлицитно наводи законом?
Волела бих да добијем одговоре на своја питања што пре, уз додатну напомену да поџаконски акт апсолутно никада не може бити у супротности са законом, што овде изгледа да није случај, јер Правилник чини ми се, када је у питању Министарство пољопривреде по овом спорном питању има јачу правну снагу од самог Закона о ветеринарству. Овим правилником се очигледно и мењају неки услови Закона. Значи, опет долазимо у једну парадоксалну ситуацију.
Затим, кашњење са доношењем, Правилника озбиљно се доводи у питање спровођење поменутих мера. То даље има за поледицу да службе уместо да раде годину дана, оне имају на располагању само девет месеци. Најзад, имамо и следеће, а то је да су одредбама Правилника обезбеђена делимична средства, а све је у супротности са законом, реализација програма доводи се у питање, јер сељак апсолутно нема пара и тога смо сви свесни.
Даље, овим се озбиљно угрожава безбедност здравља сточног фонда, који и онако није репрезентативан, заправо прилично је смањен, а тиме је угрожена у крајњој инстанци и безбедност саме земље. Оно што произилази јесте да је превентива стоке најјефтинија и да треба да буде апсолутна на првом месту, а осим тога може да се да пример да за неке послове, рецимо као што је полиција, као што је војска, као што је здравство, али исто тако као што је ветерина, средства једноставно морају да се обезбеде, а начин њиховог обезбеђивања јесте управо у буџету Републике Србије.
Ово су била два конкретна питања која су упућена министарки пољопривреде и волела бих да ми у што скоријем року одговори на њих, будући да су од велике важности. Хвала.

 

21.04.2015.
Начелни и јединствени претрес о тачкама 1.;2.;3.;4. и 5. дневног реда Пете седнице Првог редовног заседања (2015), Пета седница Првог редовног заседања (2015)

Уважени председавајући, поштована министарка са сарадницима, даме и господо народни посланици и народне посланице, данас у оквиру овог заједничког начелног и јединственог претреса за прву тачку дневног реда имамо управо Предлог закона о жичарама за транспорт лица као потпуно нов предлог закона, који на јединствен начин регулише предметну материју о којој, чини ми се, и оно мало што знамо, знамо захваљујући парцијалној обради бар одређених делова у Закону о железницама, у Закону о јавним скијалиштима и у Закону о јавно-приватном партнерству и концесијама, које садрже само неке уопштене одредбе, без њихове конкретизације и које су као такве прилично недовољне за једно системско одређење материје које се управо чини и оваквим предлогом закона.
Мислим да ћете се сложити са мном да је сигурно да ми имамо и далеко хитније ствари које заслужују исто овако систематично уређење као и материја самих жичара, те чини ми се да уколико би све ово неко посматрао са стране, коме апсолутно нису познате наше прилике, мислим да би прво помислио да смо ми толико уређена земља да више немамо шта друго да регулишемо, па се сада бавимо жичарама, јер нам је ето, једино то преостало. Наравно, није тако, ово је била мала шала.
У сваком случају, прво што се помисли на сам помен жичара јесу управо наши планински центри, наши ски центри на нашим скијалиштима и то на Копаонику, на Старој планини, и Торнику, а искрено се надам да ће се остварити оно што је наведено у разлозима за доношење овог закона и у анализи ефеката, а то је да ће и Златибор у неком догледном периоду добити нове стазе, са новим жичарама и да ће се као такав вратити у ред планинских центара, будући да већ годинама уназад чини ми се да се пре може сврстати у ред неких других центара, али не и планинских центара.
Надам се да ће се такође повећати уопште капацитет жичара и да ће уређење ове области и у правном смислу, али исто тако и у економском, имати своје упориште у Предлогу закона о жичарама за транспорт лица, о ком ми данас расправљамо као о првој тачки дневног реда.
Са више аспеката жичара представља један прилично сложен, односно комплексан систем и то није ништа ново, који до дана данашњег, а нарочито до дана када овај закон буде био усвојен, није чак био ни појмовно одређен, тако да ми заправо нигде нисмо имали шта то жичара представља, нити уопште дефиницију жичаре, те се управо сада иста и одређује као систем јавног транспорта лица, који се састоји од инфраструктуре и подсистема пројектованих, изграђених и састављених у сврху транспорта. Они се пројектују, они се израђују и у складу са стандардима и прописима и техничким карактеристикама.
Оно што бих споменула, бар је мени овде најважније и најбитније у овом предлогу закона, јесте управо израда сигурносне анализе, јер је то нешто што мора бити приоритетно и примарно, а која подразумева апсолутно постојање свих оних неопходних услова, дакле, испуњење тог безбедносног сегмента за постројења жичаре и околину. Отклањају се и могуће недоумице управо по питању подела жичара. Оваквим предлогом закона, будући да се таква подела жичара сада таксативно, експлицитно наводи у самом предлогу закона и то у његовом члану 4. одређује се да Дирекција за железнице јесте та која је надлежна за вођење евиденција жичара, евиденције специфичних вучних инсталација и свих субјеката одређених овим законом, а који утичу на безбедност рада жичара.
Извршено је овим предлогом закона такође оно што је битно, а то је усклађивање прописа из области жичара са директивом која се као таква и наводи у анализи ефеката који представљају саставни део овог предлога закона, а који се односи на жичаре за транспорт лица, те се исправно закључује да је овакво усклађивање неминовно и представља пре свега нешто што првенствено произилази из разлога што наша земља несумњиво стоји на путу чланства у ЕУ, а други разлог јесте тај што је она увела нов приступ жичарама и то увођењем и техничких и правних, али и економских новина у ову област, као и новина у самој структури управних органа.
Такође, надам се да ови прописи не треба да буду усклађени, како се то наводи у разлозима за доношење овог закона и у анализи ефекта примене закона, него да јесу управо онакви какви су у складу са хармонизованим европским нормама који су, а који су усвојени и од стране европског Одбора за стандардизацију и преузете од стране Института за стандардизацију Србије као и српски стандард.
На самом почетку излагања поменула сам неколико закона, међу њима и сам Закон о железницама, за који сам већ рекла да само парцијално, делимично и на један прилично уопштен начин дефинише, односно регулише материју жичара. Чињеница је да је њима предвиђена обавеза доношења посебног закона који би први пут уредио појам, односно општу материју жичара у целини. То је управо предлог закона о коме данас расправљамо као првој тачки дневног реда. Он првенствено треба да утиче на директне кориснике жичаре којима се и први пут до сада у форми закона омогућује да се њихова права законски штите, а све у складу са европским стандардима.
Осим тога, уређење ове материје треба да обезбеди не само привлачење инвестиција, кажем не само, и тиме подстицање заправо интересовања домаћих и страних физичких и правних лица за улагање у области жичара, како се то и наводи у самом предлогу закона, већ чини ми се да треба да учини и корак више, а то је да учини нашу земљу туристички атрактивнијом.
Такође, овим Предлогом закона о жичарама за транспорт лица дата је такође и могућност давања концесије и јавно-приватно партнерство у области жичара за обављање услуга јавног транспорта лица, односно за грађење жичара, али на овом месту ту болну и тешку тему звану концесија оставићу за неку другу расправу, када будемо говорили о неким другим предлозима закона.
Такође, добра страна овог предлога закона огледа се и у чињеници да је приликом израде самог нацрта закона била формирана радна група, да су учесници те радне групе били представници свих група који су везани за област жичаре, да је о самом нацрту закона одржана јавна расправа и тиме је дата могућност не само релевантни, него и свим заинтересованим странама да доставе своје мишљење, да доставе своје сугестије, да доставе своје примедбе, да је сам текст нацрта овог закона представљен чини ми се на пет расправа у пет различитих градова.
Осим тога, оно што је такође добро јесте што је текст овог Предлога закона о жичарама за транспорт лица био разматран и од стране Канцеларије за европске интеграције, а чија је и основна обавеза управо усклађивање прописа са прописима ЕУ.
Будући да је на овај Предлог закона поднет мали број амандмана, што се да и приметити, то је засигурно показатељ квалитета овог истог Предлога закона. У сваком случају, посланичка група СПО и Демохришћанске странке Србије подржаће овај Предлог закона у дану за гласање.
Што се тиче 2. тачке дневног реда, Предлога закона о уговорима о превозу у железничком саобраћају, морам признати да ће ми, као правнику, бити јако тешко да се привикнем на неке новине по овом питању, будући да све оно што сам научила управо о у овим уговорима, учила сам по оном савесном закону из 1995. године, који се касније од 2003. године примењивао као републички, а на основу Уставне повеље и Закона о спровођењу Уставне повеље, а што се учи на четвртој години Правног факултета у оквиру трговинског и привредног права.
Оно што је суштина јесте да се треба прилагодити и новонасталом, уистину измењеном, стању које стварност потврђује. Засигурно је да су се од ступања на снагу, у овом моменту, још увек тако важећег закона, па до данас, многе прилике промениле. Прописи из ове области, уопште из области железничког саобраћаја у развијеним европским земљама, су јако евоулирали од неких ранијих година. Данас се говори уопште о новом концепту уређења железница који подразумева, не само нову терминологију, него подразумева и нове субјекте. Другачије се уређују односи, не само у области закључења ових уговора о превозу, него и оно што је битније у домену спровођења, односно извршења самих уговора о превозу у железничком саобраћају. Осим тога, нужност другачијег уређења материје о којој расправљамо произилази из чињенице што смо ми у прошлом сазиву Народне скупштине донели такође два битна закона. То је Закон о железници и Закон о безбедности и интероперабилности железница, а они су управо усклађени са прописима ЕУ из области безбедности.
Уговори о превозу у железничком саобраћају увек су били специфични, као што сам малопре споменула, како у погледу саме форме њиховог закључења, тако и њихова специфичност се огледа у погледу извршења. Оно што њих карактерише нужно условљава да се измене стварних прилика уподобе на плану уређења ових специфичних уговора и да одржавају данашње прилике.
Као што сви знамо, данашње прилике нису идентичне, далеко су од оних које су биле 80-их година или раније, рецимо 70-их година. Захтеви у погледу информација које се путнику пружају и приликом и за време путовања драстично су измењени. Резервација карата више није иста. Превоз је у доброј мери у потпуности раздвојен од управљања инфраструктуре. Данас је могуће постојање више узастопних превозника у једном уговору о превозу, затим остваривање права у новчаним износима. Накнаде одавно више нису изражене, као што се то и наводи у немачким маркама итд, терминологија је застарела. Мислим да сам то већ споменула, итд, да у недоглед не набрајам све оно што је савремено стање ствари демантовало.Наравно, многе ствари које садашње прилике не познају, нужно их је мењати и то управо и резултира оваквим Предлогом закона о коме данас расправљамо.
Само побољшање железничког система, заправо његово интегрисање у тржиште транспортних услуга, као и интеграција српских железница у железнички систем ЕУ, за шта лично на овом месту, морам да кажем, изражавам приличну бојазан, јер према постојећем стању ствари мислим да се наша железница неће још дуго интегрисати у железнички систем ЕУ, али у сваком случају ово напред наведено јесте нешто што управо треба да буде циљ овог Предлога закона.
Засигурно је да овај предлог, који је пред нама, представља један корак ка суштинском решавању проблематике и отварању пута једног детаљнијег регулисања уговора о превозу у железничком саобраћају, а све у складу са међународним прописима.
Будући да се новине тичу бројних појединости, овде се нећу бавити конкретним појединачним члановима, да не бих ни вас ни себе замарала, осим тога имамо и расправу у појединостима где можемо детаљније да коментаришемо наведене чланове, али морам рећи да је овај, формално овако, питак закон, без свог реалног упоришта, ништа друго до нешто што ће ту свакодневница и демантовати. Чини ми се да носи бојазан за собом, иако ће посланичка група СПО и Демохришћанске странке Србије подржати и овај Предлог закона. Остаје бојазан да он остане празно слово на папиру, уколико се не буде ефикасно спроводио у пракси, јер донети закон је једно а применити закон је нешто сасвим другачије. Остаје чињеница да он сам по себи представља добро законско решење, али решење без примене остаје само у домену решења и ништа друго. Као што сам већ рекла, наша посланичка група ће га подржати.
Исто тако, подржаћемо и Закон о потврђивању Споразума о ваздушном саобраћају између Владе Републике Србије и Владе УАЕ који је потписан 2014. године и као такав представља основ за даље унапређење односа потписница у области ваздушног саобраћаја.
Све ово напред наведено исто важи и за Предлог закона о потврђивању Споразума о ваздушном саобраћају између наше земље и Владе Народне Републике Кине.
Што се тиче Предлога закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Републике Македоније, као последње тачке овог данашњег дневног реда, а о утврђивању граничне процедуре за железнички гранични прелаз Прешево – Табановци, иако су постојали, да тако кажемо, одређени проблеми који се огледају у чињеници да овај споразум из неког разлога, нећу их овде све набрајати, иако је то исто наведено у самим разлозима за доношење, те из тих разлога Споразум није раније био закључен и првенствено због различитих ставова уговорних страна по питању дефинисања граничних прелаза, што се наводи подробно у разлозима за потврђивање споразума, коначно је почетком године усаглашен текст нацрта споразума између потписница, што је у крајњој инстанци резултирало потписивањем споразума у фебруару ове године. Наравно, овај предлог закона о потврђивању Споразума, као и претходна два предлога, али исто тако и претходна два закона, посебно Закон о железницама за транспорт лица, као један потпуно нов закон, који на транспаретан и системски начин уређује материју жичара у Србији, посланичка група СПО-ДХСС ће подржати у дану за гласање. Захваљујем.