Олгица Батић ДХСС - СПО

26.01.2015.
Четврто ванредно заседање (2015), Заједнички начелни претрес о тачкама дневног реда Четвртог ванредног заседања (2015)

Поштовани председавајући, уважени министре, припадници Војске Србије, колеге и колегинице, даме и господо, данас расправљамо о изузетно, како је то већ наведено о изузетно два важна Предлога закона. Предлог закона о изменама и допунама Закона о одбрани и Предлога закона о изменама и допунама Закона о Војсци Србије.
Ја ћу наравно, у овој начелној расправи на првом месту говорити управо о другој тачки дневног реда тј. о Предлогу закона о изменама и допунама Закона о војсци.
Наравно, за то имаћемо времена нешто детаљније да расправљамо и у расправи у појединостима о сваком конкретном члану, без обзира о ком предлогу закона да се ради сигурна сам да има и амандмана који иду у циљу побољшања управо ових законских текстова, али наравно то ћемо оставити када будемо расправљали у појединостима.
Наиме, 2009. године у тадашњем сазиву Народне скупштине Републике Србије, посланици су расправљали о неколико предлога закона, тачније о радило се о сету Предлога закона, као и две стратегије из домена безбедности и одбране.
Поменуте стратегије у тадашњој расправи 2004. године на које се у истину доста дуго чекало, као и закони, односно предлози закона о војним службама, безбедности и употреби оружаних снага у мултинационалним операцијама, некако су завредиле више пажње и тиме потпуно, не потпуно, али бар донекле скрајнуле и склониле у запећак тадашњи Предлог закона о изменама и допунама Закона о војсци.
Највише контраверзи и највише примедаба тада у овом дому, у Народној скупштини, изазвало је увођење тада потпуно новог члана 14а, којим се суштински у потпуности, дакле, апсолутно забрањује сваки контакт, односно сваки контакт између професионалних припадника војске и оних организација грађанских друштава који се било непосредно, било посредно баве питањима одбране и безбедности. Када се њима додају иста таква удружења из спољног удружења која се исто тако баве питањима одбране и безбедности онда смо долазили до броја удружења до те цифре која није апсолутно, а ни мало занемарљива, чак је била прилично упозоравајућа, мислим да се довољно пажња на тако нешто није указала.
Та забрана императивна, садржана је и даље у још увек наравно, важећем Закону о војсци, његовом важећем члану 14а који се овим предложеним изменама и допунама и мења, додала бих у прилично добром правцу, али са друге стране мишљења сам и у само једном делу, а наравно таква измена раније, прво није била ни правно утемељена, а осим тога таква измена је била и противуставна и не само што је била правно неутемељена, него је била и противуставна, али више од тога била је далеко ретроградна, враћала нас је у неке оне тужне и несрећне 90-те године, када су удружења грађана у најмању руку била етикетирана као државни непријатељи број један, а самим тим и непријатељи у потпуности система, односно сектора безбедности.
Чланом 14. још увек важећег Закона о војсци професионалним војним лицима како се овим Предлогом закона врши, рекла бих на потпуно исправан и оправдан начин и усклађивање, односно потпуно терминолошки увођење нових појмова који одговара садашњој структури, односно стању у Војсци Србије, предвиђено је брисање тог термина и његова замена термином „професионални припадник војске“.
Све у циљу како би се тако једна забрана била шире постављена и обухватила припадност одређеној политичкој странци, која ће се односити на све професионалне припаднике војске, дакле, и професионална војна лица, али исто тако и на она цивилна лица, а која су на служби у Војсци Србије и управо, такав један члан већ је био ускратио право на политичку припадност конкретној политичкој странци.
Међутим, оно што је и тада Устав Србије предвиђао, јер га у међувремену мењали нисмо, не ограничава апсолутно право никога да учествује у активностима удружења грађана, па самим тим ни припадницима Војске Србије.
Већ сам рекла, драго ми је што се овако постојеће решење мења, када је у питању овај спорни члан, а засигурно представља помак, који као нов гласи да се професионалном припаднику војске може уз претходну сагласност министра одбране одобрити учешће у удружењима итд. нећу читати цео предложени члан да не одузимам никоме време.
Оно што је чињеница, јесте да се управо оваквим предлогом, мени је заокупило највише пажње, па сам управо томе и посветила највише времена, откања један потпуни правни апсурд, отклања један парадокс, усудићу се да кажем, једна потпуна бесмислица која из неког разлога јесте остајала све ово време до данас у постојећем предлогу закона, којима је припадницима војске било онемогућено и забрањено да заузму учешће у активностима домаћих удружења, а да апсурд буде још већи, омогућавао је да учествују и да буду чланови стручног страног удружења.
Истине ради, морам да приметим да ово последње није мењано ни изменама ни допунама о којима данас расправљамо.
Овако предложена формулација, барем мени лично, указује на чињеницу да се сада ради о дискреционој оцени министра одбране, да ли ће или неће неком припаднику војске дати ту сагласност, па у вези са тим имам једно питање, које мени лично представља недоумицу.
Наиме, од чега ће зависити давање такве сагласности, које се претпоставке морају испунити, да би се таква сагласност добила и чиме ћете ограничити могућност селективности која је потенцијално могућа.
Наравно, као лаик постављам већ ова питања, али на основу неких закључака до којих сам дошла, након разговора са еминентним професорима из сфере безбедности и одбране, али исто тако и са неким припадницима војске и чини ми се да је могуће да и овако сада, а предложени члан узрокује својеврсне проблеме у пракси.
Више сам става и то је наравно мој лични суд. Дозволићу себи да погрешим, јесте да је требало ићи у правцу потпуног брисања овог члана 14а.
Уколико ме питате зашто и како сам дошла до таквог једног закључка, онда бих могла првенствено на овом месту да кажем да је темељ демократске цивилне контроле Сектора безбедности поред наравно, свих осталих субјеката, мислим на парламентарну контролу од стране извршне власти и унутрашњу контролу, судску проверу, почива управо на наџорној улози јавности, апсолутно свих нас, и наравно грађанског друштва.
Зато сам из наведених разлога става да члан 14. у потпуности треба брисати. Тамо где је било неопходно да се изврше одређене измене, то је и учињено, па је чланом 38. овог предлога закона предложена измена и допуна члана 90. услед неопходности и усклађивања одредаба два закона која су на правној снази у нашој земљи, Закон о војсци и Закон о спољним пословима, и то по питању плата, додатака, накнада и других примања запослених у дипломатско-конзуларним представништвима, уз обухватање специфичне војне службе.
Оно што је новина и што завређује пажњу а мислим да је нормирање било свакако неопходно и у том смислу похвале и министру одбране и уопште министарству одбране, односи се на предлагање новог члана 90, а овим предлогом закона којим се регулише статус професионалних припадника Војске Србије, упућених на рад у иностранство, у случајевима који нису били обухваћени, постојећи чланом 90а односе се на извршавање обавеза преузетих закљученим споразумима.
Мислим да такво једно решење и увођење овог новог члана 90. представља и више него потребно стварности наметнуто решење да се оно сада и законски нормира, будући да у пракси постоји и то представља помак у односу на ону досадашњу праксу, а то је да се ствари које сама стварност потврђује решавају спорадично, ад хок, доношењем поџаконских аката, односно да се поједине ствари које се тичу Војске Републике Србије уређују уредбама и сада се то ради на један систематичнији начин. Коначно се такво једно питање и законски нормира.
Добро је такође што се врше измене члана 91. којим се одређеним лицима, а која су таксативно наведена у овом новопредложеном члану овог Предлога измена и допуна Закона о Војсци, а то су војник-ученик, кадет војношколских установа и лица на другом стручном оспособљавању за официра и подофицира, министар одбране одређује и друге накнаде поред оних новчаних примања која су већ добро позната.
Полазећи управо од европских стандарда, републички орган који је надлежан за послове статистике више не публикује податке о просечној месечној заради по запосленом у привреди Републике Србије и то такође представља добро решење.
Надам се да ће и члан 70 овог предложеног закона у потпуности бити испоштован, те да ће се у том смислу прописи за извршавање овог закона заиста и донети у оном року који је наведен у самом тексту Предлога закона и у његовом образложењу, дакле у року од 90 дана од дана ступања на снагу, јер увек када се регулисање одређених питања, наравно, имам одређену скепсу да ма о ком предлогу закона да се ради, када се оставља рок за доношење поџаконских аката, сумња увек постоји, а најбоља је она ситуација где се уједно поџаконски акти доносе, а такође најређа када су они већ у потпуности припремљени одмах након ступања на снагу одређеног предлога закона.
Свакако је интенција предлагача и овог Предлога закона, као и Закона о изменама и допунама Закона о одбрани, усклађивање важећих решења са искуствима у практичној примени Закона о Војсци Србије и отклањање свега онога што узрокује проблеме, првенствено у пракси, а онда у тумачењу одредаба и како то предлагач у разлозима за доношење овог закона наводи, отклањање уочених непрецизности, а ја бих додала и отклањање контрадикторности, противуставности, мањкавости, празних празнина, па уколико желите на одређеним местима и дуалитета одредаба, а чиме су у приличној мери обиловале последње измене и допуне Закона о Војсци.
Искористићу ово време које ми стоји као овлашћеном предлагачу посланичке групе СПО и ДХСС да укажем на чињеницу да овакве измене и допуне представљају одраз стварности, те да ту исту стварност осликавају, ма каква она била, будући да се у оцену наше опште стварности упуштати нећу. Социјални аспект чини ми се да је од кључног значаја када говоримо о Војсци Србије, јер он у себи сублимира и обнављање угледа, али исто тако, поред обнављања угледа, и обнављање поверења, обнављања атрактивности војног позива, односно војне професије и то је већ извесно време и пар година уназад видљиво, што је свакако опште пожељно и тако нешто треба похвалити.
Имали смо ми у не тако давној прошлости прилично мрачне, усудила бих се рећи чак и најмрачније године наше војске. Ту поменуту социјалну димензију војска не може никада и никако ни у једној земљи остварити без подршке јавности, јер јавност је та која војску перцепира или као део система, што, кажем, у последњих неколико година стање је прилично побољшано и то треба јавно изговорити, или као државу у држави, а што је факат она била у већ тим поменутим најмрачнијим годинама управо по нашу војску.
Читајући одређена војна дела различитих аутора, овом приликом извињавам се, аутора не знам па му име не могу изговорити, али парафразираћу једну реченицу коју сам донекле запамтила и која гласи отприлике овако – да је реформски замах у Србији започео након петооктобарских промена, да је онда стигао до војске негде 2003. године, али да је већ са пролећа 2004. године драстично ослабио у једном потпуном одсуству, у потпуном недостатку политичке артикулисаности и уопште унутрашње спремности за промене. Мислим ова реченица је заиста осликавала нешто што прошлости и припада.
Наиме, сетимо се краја 2004. године, сетимо се 2005. године, па и 2006. године. Тада је у војним објектима широм Србије, знате, у најмању руку страдало толико војника као да смо били у рату, као да у земљи Србији нису постојале мирнодопске прилике. Сетите се убијених гардиста Драгана Јаковљевића, Дражена Миловановића, убијених у војном објекту „Караш“ на Топчидеру 5. октобра 2004. године. Сетите се војника убијеног у Лесковцу. Сетите се војника убијених у Бору и у многим другим касарнама тих година и свих младих војника који заправо у жељи да се одазову војном позиву, да честито и часно служе овој држави, али не и оваквој држави, били су у потпуности жртве једне ратне политике, по мом суду најнеспособније Владе у историји са епитетом у јавности познате као необавештене, а која се у мирнодопским условима заправо претворила у скривање починилаца ратних злочина, што у истину у наведеним годинама те Владе то је очигледно био и најзначајнији државни посао.
Будући да сам се удаљила од ове теме, нећу много говорити. Будући да је наша посланичка група поднела и неколико амандмана, наравно, амандмане увек подносимо у циљу побољшања законских текстова, о свему детаљно расправљаћемо у расправи у појединостима.
На крају желим само да кажем у контексту поменутих војника, мислим да их Војска Србије не треба никада заборавити и никако заборавити. Треба да буде поносна што је тако честите и поштене младе људе имала у својим редовима. Уколико ми се учини да тако нешто војска и заборави, увек ће постојати неко ко ће бити ту да тако нешто подсети.
Наравно, у дану за гласање посланички клуб СПО и ДХСС подржаће и гласаће за предложене измене и допуне и Закона о одбрани и Закона о Војсци Републике Србије у првом реду зато што осликавају стварност и потребе нашег стања у војсци, а са друге стране може се закључити да они представљају у доброј мери једно техничко усклађивање и тиме у потпуности усавршавање са већ неки важећим законима који су на правној снази у нашој земљи. Хвала.


Медија центар Категорије ДХСС у Скупштини Олгица Батић ДХСС - СПО

Контакт

Адреса: Теразије 14, Београд 11000
Ел.пошта: info@dhss.rs
Телефон: +381 (11) 3620 407, 3620 411
Факс: +381 (11) 3620 297