Олгица Батић ДХСС - СПО

15.01.2015.
Прво ванредно заседање (2015), Заједнички начелни и јединствени претрес о предлозима закона из тачака 1. до 3. дневног реда Првог ванредног заседања (2015)

Хвала пуно, поштована председнице, уважени министре Антићу, колеге и колегинице. На првом месту ћу се, будући да сам временски лимитирана временом, бавити изменама и допунама Закона о привредним друштвима, будући да их у овој обједињеној тачки сматрам пре свега најхитнијим и нечему што посебно завређује пажњу.
Наиме, као што то обично бива, више пута сам по различитим питањима то истицала, пред нама је заправо још једна измена и допуна важећег закона који је и пре тога неколико пута био мењан. Отуда се поставља питање – зашто бисмо ми мислили на време и у старту доносили квалитетне законе који ће без мењања постојано трајати, када је готово постала пракса, односно манир, да се ми овде бавимо изменама и допунама и наравно да законе мењамо сваке године, неретко и неколико пута годишње, а у најбољем случају сваке друге године? На крају крајева, парадокс је што се може поставити питање – уосталом, шта бисмо радили када не бисмо усвајали квалитетне законе? Очигледно је да бисмо се бавили изменама и допунама, као што данас и радимо.
Искрено, лично бих волела да сваки овлашћени предлагач, ма о ком предлогу закона ми у овој Народној скупштини дебатовали, у разлозима за доношење и у образложењима истих наведе које су то измене и допуне по реду основног текста закона како би грађанима било јасно, а из тога произилази само један закључак, да уколико идемо ка што чешћим изменама и допунама било ког законског текста, правне несигурности у Србији је мање.
Закон о привредним друштвима, као што је познато, донет је 2011. године и те исте године је, нажалост, већ мењан. Сада су пред нама, наравно, опет измене и допуне истог закона. Одмах по примени овог закона, дакле, по његовом усвајању и ступању на правну снагу, а онда и заживљавања у пракси, јавиле су се бројне недоумице и бројне нејасноће у погледу његове примене.
Наиме, основни текст овог закона из, како сам рекла, 2011. године на многим местима остао је недоречен. Иако је данас 2015. година и пред нама се опет налазе измене тог закона, мислим да се предлагач није сетио да, када је већ ишао путем ових измена и допуна, предложи народним посланицима и оне суштинске измене, а то су пре свега оне измене које је струка предложила, а ради доследне и ради што јасније примене истог тог закона. Донети закон је једно и то је мање важна ствар, али применити закон и процењивати ефекте примене одређеног закона је нешто сасвим друго.
На крају крајева, те измене које су требале бити, чини ми се, учињене већ данас, а понављам, стручне су природе, треба управо да олакшају све оно што је законом наведено и заправо треба да олакшају достизање циља самог Закона о привредним друштвима. Из неког разлога, ето, оне се ни дан данас не налазе у скупштинској процедури, тако да сам скептик по том питању и изражавам сумњу да ћемо у неком догледном времену опет расправљати о неким новим изменама и допунама Закона о привредним друштвима. Нека од тих питања јесу обавезност Комисије за ревизију у дводомим друштвима, будући да закон, дакле, још увек важећи Закон из 2011. године за дводома акционарска друштва упутио је на примену одредбе о једнодомим акционарским друштвима и тиме заправо установио обавезност постојања већ ове споменуте комисије коју сам поменула, иако се само постојање и сама сврха такве једне комисије заправо исцрпљује само код једнодомих друштава, док код дводомих акционарских друштава та иста комисија апсолутно губи на значају.
Оно што је додатно проузроковало ове проблеме који су се јавили јесте то да су неки судски поступци показали управо да одредбе још увек важећег закона без измена и допуна о којима данас расправљамо, а које се односе на искључење члана друштва са ограниченом одговорношћу или на искључење акционара из акционарског друштва, не штите довољно права мањинских акционара.
Оно што је судска пракса недвосмислено показала јесте да су се и поводом тога догађале злоупотребе које ни сам суд није могао да отклони и по том питању постоји неуједначеност судске праксе, али судом и судском праксом бавићу се неким другим путем јер је и суд навео у неким одлукама да су те правне празнине и те контрадикторности омогућавале заправо управо већинском акционару, само уколико је довољно брз у преузимању правних радњи, да у потпуности девастира права мањинског акционара, а све због просте одредбе која гласи, цитираћу, да уколико члан који је поднео тужбу за поништај одлуке друштва буде искључен, поступак ће се обуставити. То је, наравно, у пракси створило бројне проблеме јер је тиме несумњиво унето заправо да незаконито искључени члан или било да говоримо о друштву о ограниченој одговорности или да говоримо о акционарском друштву, дакле, или акционар друштва не може да побија одлуке друштва.
Мислим да је то катастрофално решење и мислим да се такво решење требало мењати и требало мењати данас да у неком догледном периоду не би се бавили изменама и допунама овог истог закона. То није моја памет, то је нешто што су судови у Републици Србији констатовали и што су навели као апсурд и као невероватан пропуст закона из 2011. године.
Међутим, овако лоших примера закона у примени тог закона јесте пуни и сви они потичу из истог извора, а то су управо недостаци самог важећег закона. Ипак, ни ова прилика није искоришћена да се та лоша законска решења превазиђу, нити да се сам текст закона учини доста квалитетнијим. Уместо тога ми сад заправо разматрамо ону промену закона који је предложена само апсолутно и искључиво због једног привредног друштва, а то је „Телеком Србија“.
Многе примедбе изнете од стране мог претходног говорника стоје на месту, али ћу ја овде изложити неколико начелних примедби са којима лично имам проблем када су у питању овакве измене и допуне.
Наиме, имам и једно питање, или уколико хоћете један пример, можете га двојако посматрати. Замислите, уколико бисмо рецимо, Кривични законик мењали само због неке појединачне особе. Његово име и презиме није битно. Нега буде ево, тајкун, видим да је то актуелна тема и онда рецимо, у образложењу Предлога за измену и допуну на пример Кривичног законика наведемо да се он мења због те и те особе. То је један пример.
Моје питање јесте – да ли ви сматрате да би тако нешто било уставно? Ја мислим да не би. Зашто би онда неко уопште и помислио да промена Закона о привредним друштвима која је руковођена, вођена, како год хоћете, мотивима искључиво везаним за само једно привредно друштво, а овде говоримо о „Телекому Србије“, и то са наравно наводи у образложењу за доношење оваквих измена и допуна да је уопште то уставно. Е, сад, како се не може Кривични закон рецимо, мењати и персонификовати, а морамо бити свесни чињенице, па и јавно признати да не само у овом сазиву него у многим прошлим сазивима нажалост измене и допуне закона су биле су персонификоване, имале су своје име и презиме. Исто тако, не може се ни Закон о привредним друштвима мењати само због једног привредног друштва па макар то био и „Телеком Србије“ и при том да се то не унесе у текст.
Уколико је већ неко желео да мења закон на начин на који је чинио, да предлаже измене и допуне, за које лично сматрам да нису добре, а морале су бити свеобухватније ради остваривања оправданог интереса који донекле, оградићу се, донекле постоји када је у питању „Телеком Србије“, онда је видите тај неко морао да посматра једну ширу слику, да у контексту предложених измена и допуна буде у најмању руку целисходнији и да наведе неко друго образложење које би рецимо, гласило – предузеће од јавног значаја у којима је Република већински власник имају другачији правни третман него нека приватна. Онда је логично када би таква формулација постојала да другачији третман свакако имају и када је у питању стицање и располагање сопственим акцијама. Али, уношење у образложењем закона да се он мења само због државних интереса у једном акционарском предузећу, по мом становишту, по мишљењу ДХСС странке апсолутно апсурд.
Значи, ми овде говоримо о томе да се нешто мења само због једног привредног друштва. Знате, не може се један општи акт какав је закон, не може се мењати због једног акционарског друштва. Понављам, уколико би се право односило или уколико се то право односи на заштиту државних интереса у „Телекому Србија“ онда предлагач је морао другачије да поступи у овом случају, претпостављам наравно да нисте ви писац измена и допуна него неко из вашег министарства, претпостављам. Онда није смело да се пише у образложењу да се овај закона, односно овакве измене и допуне доносе само због једног јединог акционарског друштва.
Оно што је сада моје друго питање, а наравно волела бих да на њега добијем одговор уколико будете у могућности, а то је уколико се овакве и ове измене доносе само због „Телекома Србије“ зашто онда рецимо члан 287. и његов став 5. уместо да гласи, али цитираћу онако како је он предложен – изузетно у случају акционарског друштва које није јавно, зашто онда рецимо тај исти члан не би гласио – изузетно у случају „Телеком Србије“, јер то је суштина ових измена и допуна и то треба и грађанима Србије да буде јасно. Значи, говоримо само о изменама које се тичу „Телекома Србије“. Рецимо онда да члан 288. став 2. на пример да гласи – у случају „Телекома Србије“ и тако даље, нећу одузимати време да читам цео став наведеног члана уместо што сада гласи – у случају једног акционарског друштва.
Оно што је суштина и што је моја начелна замерка јесте да не може у образложењу предлога закона да се убацује нешто што нема везе и што је потпуно супротно од онога што пише у самом предлогу закона, а факат да у овом случају тако неслагање постоји. Односно не може да се образложење предлога закона формулише тако да се само образложење односи на „Телеком Србије“, а при том да се сам предлог о изменама и допунама овог закона односи на сва могућа акционарска друштва, ма која она била. Дакле, апсолутно сва акционарска друштва.
Ако се у образложењу самог текста закона тако директно уноси, јасно је да се он односи, доноси само због једног привредног друштва, онда се може поставити питање – а да ли то заправо представља дискриминацију у односу на остала друга привредан друштва, има их још у овој Србији, „Телеком“ није једини? У контексту Устава Републике Србије Народна скупштина на овај начин, ако би у овом облику се донео, заправо усвојио овакав једна предлог о изменама и допунама закона, чини ми се да би вршила дискриминацију у односу на друга друштва која сам споменула, јер приликом доношења закона би се руководило и упућивало би на чињеницу заправо да се овакав закон доноси само ради уподобљавања појединачних интереса појединог привредног друштва уместо да се он доноси у оном духу у коме је то неопходно, а то је у духу свих привредних друштава и да се поштује оно што треба да буде примат, а то је апсолутно општи интерес сваког привредног друштва.
Надаље, сам нови став 2. члана 288. је нејасан и пркоси не само правним принципима на којима се ја базирам, јер ми јако смета начин на који је ово уређено, номотехнички је потпуно неуређен и несређен, бар по мом мишљењу, цео предлог закона о измени и допунама.
Дакле, не пркоси само правним принципима на којима се ја овде базирам у својим критикама већ је сам формулација супротна и правопису. Тако се наводи, цитираћу – приликом отуђења сопствених акција друштво је дужно да омогући да лица која су акционари друштва на дан доношења одлуке из става 1. овог члана имају право прече куповине. Пазите, у том члану заправо пише да је друштво дужно да омогући акционарима да имају право. Оваква одредба не постоји ни у једном закону, ни у једној земљи, посебно не у оним земљама развијенијих од нас, а мислим ни у оним земљама које се тренутно налазе испод нашег, барем рекла бих правног нивоа.
Поставља се питање, а како то друштво омогућава да акционари имају право. Па, побогу, акционари или имају право или то право немају, и то право им установљава закон, установљава им неки општи акт, установљава им неки пропис, а никако није друштво то које некоме нешто омогућава или неомогућава. И тај неко право или има или нема.
Шта уопште значи формулација друштво је то које је дужно да омогући да неко има право. Поставља се питање у пракси како би се реализовала ова одредба када би се он применио у овом облику у коме се сада налази, односно како се то неком омогућава и како то неко некоме даје право. Да ли ова одредба заправо значи треба да мења своје оснивачке акте, а рекло би се да ће у том правцу морати да иде, дакле у правцу мењања својих оснивачких аката како би у статуте уносило одредбу којом ће да омогући право тако што ће тако нешто да констатује својим сталним статутом.
Ова одредба, омогућавање права, значи да друштво треба да, у име и за рачун акционара, дигне тужбу против себе самог, а и то може да се деси у пракси, замислите апсурд да друштво подиже тужбу против себе самог, а све како би тужбом акционару омогућило право прече куповине.
Или можда и трећа варијанта, а то је да ова одредба о омогућавању права заправо треба да значи да једно акционарско друштво треба да прикупља потписе од стране народа и ево, рецимо, поднесе Народној скупштини предлог за измену закона којим би се констатовало право прече куповине сопствених акција друштва.
Дакле, права се не омогућавају. Права или постоје или не постоје. Када право постоји, оно постоји искључиво зато што је негде предвиђено као такво, предвиђено као право, као право или у Уставу или у закону или у статуту или у правилнику, у пресуди, решењу, одлуци, итд. И када је неко право, замислите, предвиђено као право, оно се не омогућава, јер право само по себи није питање могућности и питање жеља, па сада када неко каже – у могућности сам да дам право или нисам у могућности да дам право, е, видите, онда то није право, онда је то самовоља. А чини ми се да се оваквим изменама и допунама та самовоља мора уклонити, а ви морате наћи начина како да то учините. Да ли тако што ће одбор поднети амандмане, или тако што ћете прихватити неке од већ поднетих амандмана, а сигурна сам да их има јако квалитетних и јако добрих, само их треба пажљиво читати. И не само оно што гласи као текст амандмана, већ посебно оно што се наводи у оном што је најбитније, а то је у његовом образложењу. Дакле, право се остварује и то је питање остваривања.
Стога, у члану који сам већ споменула, може да стоји да акционари имају или немају право прече куповине сопствених акција акционарског друштва, а никако не може да стоји да је друштво дужно да омогући да акционари право имају, јер они то право, већ сам рекла, или имају или немају. Ако га немају, онда о томе одлучујемо ми, неким изменама и допунама или доношењем потпуно новог закона, а ако га имају, онда ће они то право остваривати онако како се остварује, а то је одговарајућим судским поступцима пред стварно и месно надлежним судом, уколико им акционарско друштво такво право прекрши.
Уколико погледамо појашњење законских одредаба из образложења Предлога закона, видећемо да за овај, у најмањем смислу, по мени, прилично неприхватљив члан, наведено је да он значи да: „само у случају јавног акционарског друштва у поступку отуђења сопствених акција постоји право прече куповине у корист лица која су акционари друштва на дан доношења одлука о отуђењу сопствених акција“. Видите, у оваквом случају догодио би се један апсурд, уколико хоћете и правни нонсенс, а да образложење закона буде смислено и јасно а да законска одредба и оно што стоји у предлогу закона формулисано као члан који се мења буде потпуно бесмислено и потпуно нејасно и сада је питање зашто управо није написано све то лепо, онако како је лепо написано у образложењу ових измена и допуна?
Према томе, оно што је битно јесте да се оваквим Предлогом закона о изменама и допунама Закона о привредним друштвима укида право прече куповине и то сопствених акција од стране осталих акционара и мислим да је то више него јасно.
С друге стране, у образложењу је написано и то да ово законско решење не искључује право привредних друштава која нису јавна да својим конститутивним актима предвиде право прече куповине сопствених акција. Коначно, у члану 3. је предвиђено да се ова одредба Предлога закона има применити и на сопствене акције које су стечене пре ступања на снагу овог закона.
Међутим, ако се овим законом укидају права прече куповине оних сопствених акција које су стечена пре ступања на снагу закона, онда имам једно питање за предлагача, ако може да ми одговори, а оно гласи: Да ли знате колико данас у овом моменту акционара на скупштини свих акционарских привредних друштава која у Србији постоје, гласа за емисију акција којим ће касније постати сопствене акције друштва, а из искључивог мотива да ће те акције касније купити, управо по праву прече куповине? Хвала.