Олгица Батић ДХСС - СПО

04.12.2014.
Девета седница Другог редовног заседања (2014), Закон о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи (претрес у начелу) (2014)

Хвала пуно, поштовани председавајући.
Уважена министарка, представници министарства, колеге и колегинице, наиме, приликом спроведене анализе ефеката овог предлога закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи, таксативно су наведене слабости још увек важећег Закона о планирању и изградњи, а о чијим изменама и допунама данас расправљамо. Личног сам става да тих слабости има далеко више од оних које су побројане у самом законском тексту.
Уколико ћемо бити потпуно искрени и потпуно објективни, они су се гомилали. Ти проблеми нису настали ни 2009, ни 2006, ни 2003, ни 2000. године, итд. Ти проблеми су се таложили, не годинама, већ на жалост деценијама уназад. Нису се исправљали, нити су се отклањали доношењем било ког новог законског текста, нити његовим каснијим, досадашњим изменама и допунама по питању ове материје, чак шта више, даћу себи слободу да кажем да је по питању ове материје, дакле планирање и изградња, чини ми се, сваки министар је доносио закон који њему одговара, који је ту материју уподобљавао сопственим интересима, а ако не сопственим интересима, онда бар интересима својих сабораца, када кажем сабораца, основано додајте придев политичких, јер то и мислим, или је то погодовало одређеним интересним групама и оно што је постало правило, и то правило без изузетка, јесте да је сваки последњи закон који је уређивао ову материју бивао све гори и гори од оног претходног.
Тиме је управо на плану, од државног значаја, материје створен један потпуни јавашлук. Уколико би сагледали све оно што је он у пракси произвео, уочили би следеће. У првом реду дозвољавао је дивљу градњу, и то у свом пуном виду, без могућности да се таквој дивљој градњи стане на пут, а додала бих – каква градња, таква и земља. Смањивао је инвестиције, а тамо где је инвестирање било могуће, као неки посао резервисан за погодне и подобне, створено је савршено тле за вршење коруптивних, кривичних дела, а додаћу, чији виновници никада нису процесуирани до дана данашњег. Омогућио је инвеститорима да се баве својим омиљеним хобијем, а тај хоби се зове утаја, пореска, разуме се. Подстицао је рад на црно, уместо да се против таквог истог рада на црно бори, чак шта више, стимулисао га је, уместо да ствара један потпуно здрав амбијент, стимулисање развоја малих предузећа. Да не говорим о томе да је појео хиљаде и хиљаде радних места, да будем потпуно прецизна, десетине хиљада радних места и тиме апсолутно онемогућио стварање шанси за отварање нових радних места.
Чини ми се да генеза самог проблема не лежи у свему овоме, ма колики број критика изнели овде, а чини ми се када би их набрајали, било би нам потребно много више времена од данашњег дана. Генеза проблема, као што сам навела, не датира од јуче, не датира од доношења још увек важећег Закона о планирању и изградњи. Ако би то пак поставили у форми питања, онда би оно гласило – како смо ми то као држава, као друштво системски уништавали, како планирање, тако и изградњу, и зашто смо данас ту где јесмо по питању ове изузетно значајне материје? Ту где јесмо није ни близу ономе где треба да будемо.
Наравно, нећу, слушала сам пажљиво своје претходнике и вас као представника Владе, и мислим да је доста тога већ речено, а посебно у погледу циљева које се овим законом желе постићи, а они су свакако неспорни, тако нешто нико од нас не може да доведе у питање, као и бројна позитивна решења о којима ћу у начелу, у појединостима, када о амандманима будемо расправљали, на овом месту.
Баш из разлога да се не би понављала, навешћу да је у Србији још 1961. године донет Закон о урбанистичком и регионалном, просторном планирању, чиме је извршена прва и темељна законодавна обрада најзначајнијих института урбанистичког права и законодавства. Тим законом из 1961. године утврђени су основни правни појмови, дефинисана је правна природа просторног плана, урбанистичког плана, урбанистичке дозволе, урбанистичке сагласности, прописани су одговарајући поступци, а пре прописивања одговарајућих поступака, подразумева прописивање права и обавеза субјеката по питању уређења простора. Наравно, прописане су и санкције, заштите простора.
Сада имамо период од 1974. до 1990. године. То је чувени период под утицајем самоуправног социјализма, где долази до потпуне гробнице централног планирања, а урбани развој, уређење простора, уређење градова и насеља потпуно се препушта локалним заједницама.
Сада, у оквиру тога шта имамо? Имамо допринос за стамбену изградњу, имамо различите комуналне доприносе, имамо накнаду за коришћење имамо накнаду за уређивање грађевинског земљишта. Развија се, засигурно у одређеној мери, тада републичко-урбанистичко законодавство, али онако са сегментарним, појединим елементима савременог, али морам признати, прилично парцијалног и прилично партикуларног правног система, а како је то у свом делу и навео Душан Пајовић, наиме, у урбанистичким законима јужнословенских земаља.
Дакле, урбанистичко и просторно планирање губе сваки карактер, губе сваки смисао сви инструменти регулације друштвених односа у простору, јер се прелази на планирања сходна концепцији удруженог рада, затим, националне и договорне економије чиме се број урбанистичких и просторних планова уопште не остварују у републикама и аутономним покрајинама, онда се доносе урбанистички закони, а на основу уставног решења из чувеног Устава из 1974. године, а чије последице јесу следеће, на првом месту то је потпуно парцијално обухватање релевантних урбаних процеса и једно, рекла бих, потпуно системско слабљење државних функција по овом питању.
До којих последица то доводи? Доводи до тога што се све то манифестује кроз потпуно дерогирање града, просторног ентитета, јер сва насеља постају изједначена у свом правном статусу, док између основне просторне јединице и нивоа државе није створен средњи облик регионалне просторне организације, што потпуно води ка девалвацији урбаних токова у постојећој држави.
Може се рећи да је тај процес окончан ступањем на снагу републичких и покрајинских просторних планова, и то у периоду од 1967. до 1986. године, осим опет наравно, у земљи Србији, у којој је просторни план рађен замислите од 1967. године до 1993. године, а усвојен 1996. године. Нажалост, мислим да је то довољно поражавајућа чињеница која говори наравно о нама и начином на који смо се ми бавили уређењем ове материје, дакле законом о планирању и изградњи.
Било како било, у контексту наведеног, закони о доношењу републички и покрајинских просторних планова, засигурно јесу створили једну од тзв. иницијалних каписла за омеђавање република као будућих самостални држава, првенствено самосталне Србије на срећу ЂСС.
Дакле, резиме би могао бити следећи, да све до краја 20. века урбанистичко законодавство је било оптерећено апсолутно свим и свачим, апсолутно свиме што можемо да замислимо у овом моменту, од неодговарајућих уставно-правних решења на првом месту, до потпуно парцијалног законског регулисања, пре свега простора, као правног феномена, а без учвршћивања поретка и правног законодавства које би тако нешто и пратило. Јер, пазите, уставно правна природа а и карактер ове правне материје ни једним уставним решењем тадашње државе нису могле разрешени. Све то говори о комплексности ове материје која се уређује.
Оно што је најбитније, чини ми се, да се може закључити у следећем, концепције закона и разлике, сада говоримо о распаду СФРЈ, о тим новоствореним сувереним самосталним државама, карактеристичне су јасно уочљиве у већини законодавстава, и то са оним што сте ви добро приметили, а то је тада представљао концепт, један преовлађујући концепт посебног регулисања материје уређења простора, регулисања насеља, и одвојено, али исто тако повезаног и паралелно усклађеног регулисања грађевинског земљишта и грађења, као што је то учињено у Федерацији БиХ, као што је то учињено у Црној Гори, као што је учињено у Хрватској, Словенији и Македонији. У свим тим земљама такви закони слични су и по структури, слични су и по обимали, једино Србија из неких разлога, под геслом некакве кодификације, врши експеримент једног механичког сажимања правних материја урбанизма, грађевинског земљишта и грађења у један једини законски текст. Када сам рекла, исправно сте приметили, да ова материја, става сам личног, дефинитивно је треба поделити да се она треба уредити, потпуно одвојеним законским текстом. Али ето, ништа чудно, ми смо волели да експериментишемо у свим областима, па смо спајали и неспојиве под привидом некаквих кодификација. Експерименти нам увек наравно иду од руке, а пацијент умре. Пацијент вазда била Република Србија.
Након што је 2003. године донет Закон о планирању и изградњи, који је ступио на снагу априла месеца исте године, у поступку примене уочено је да његова поједина решења представљају сметњу за његову примену, што довољно говори о томе колико се процењивала ефикасност примене у пракси, нарочито у погледу рокова за доношење просторног и урбанистичког плана и наравно чувене легализације и то легализације објеката без грађевинске дозволе. Онда је Народна скупштина 17. априла 2006. године донела закон о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи, јер је поступак примене опет показао неефикасност. Онда се закључило да треба донети нов закон који би се ускладио са тада донетим оним чувеним поноћним усвојеним Уставом те исте 2006. године и то усклађивање извршити у погледу својина над градском грађевинском земљишту, усклађивање са прописима ЕУ, а говоримо о 2006. години.
Онда је 2009. године донет Закон о планирању и изградњи који је ступио на снагу 11. септембра 2009. године и ево данас 4. децембра имамо закон о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи из 2009. године. Оно што је интересантно се огледа у једној чињеници, а то је да су свим овим предложеним, до сада важећи, па и они који су престали да важе, у свим законским решењима се наводила једна иста стар – да се доносе ради усклађивања са прописима ЕУ. Не знам да се прописи ЕУ тако брзо мењају, у то чисто сумњам, али да не можемо да се ускладимо сами са собом деценијама уназад у то апсолутно не сумњам.
При изради одговарајућег прописа у Републици Србији се тражи усклађеност са примарним, секундарним и другим изворима ЕУ. Неке анализе усклађивања, урбанистичких прописа са прописима држава, чланицама ЕУ указују на потребу нацрта урбанистичког закона који би имао посебну структуру, који би пре свега чинио урбанистичко планирање. Под тим се подразумева садржај и доношење планова, затим спровођење урбанистичких планова и то спровођење кроз све оне механизме усклађивања приватног и јавног интереса, затим регулисање коришћења земљишта и уређење грађевинског земљишта применом урбане комасације, финансирање грађевинске комуналне инфраструктуре, обавезе финансирања код прикључивања, урбанистичке стандарде итд.
У разлозима за доношење овог закона наводи се да је основни разлог због којег се измене и допуне предлажу јесте побољшање услова градње у Србији и то имплементацијом обједињене процедуре за издавање грађевинских дозвола, да су општине, како се то наводи у разлозима за доношење, примењивале закон онако како оне хоће, како им се може, да су рокови за издавање грађевинске дозволе варирали у распону од неколико дана, до неколико година. Ту је радио ко је шта хтео да се за издавање грађевинске дозволе чекало преко 250, чини ми се да је 269 узет као број који се наводи у предлогу закона и управо та чињеница је и резултирала рангирањем Србије на фантастичном 186 месту, од укупно 189 држава, све по студији коју је спровела Светска банка у области прибављања грађевинских дозвола.
Моје питање је да ли верујете да ће јединице локалних самоуправа, оне су нам најспорније биле до сада, бар када је реч о овој материји, као једне од неколико ималаца јавних овлашћења надлежних за издавање грађевинских дозвола, управо у оквиру те обједињене процедуре за издавање грађевинских дозвола, заиста поштовати, по мени лично, врло амбициозно постављене рокове и још при том показати ефикасност?
У јединицама локалне самоуправе многи се одупиру и да тако кажем – јеже, због било каквих измена постојећих законских решења, примене било чега што је ново, увођењем било каквих нових института, већ сам споменула. Многи од њих законе примењују потпуно ад хок, двоструки аршими су и даље на снази, а коруктивне радње су и даље, нажалост, све присутне.
Што се тиче софтверског решења, који треба да обезбеди спровођење обједињене процедуре кроз наравно електронску размену електронских докумената, то сматрам јако добрим решењем, чак шта више изузетно добрим решењем, а уколико би се могло то софтверско решење да се кроз њега омогући некако и увид у изводе из казнених евиденција за поједине шефове одељења за урбанизам у појединим локалним самоуправама, мислим да би већ то било епохално.
Значи, изводе из казнених евиденција ако би и то могло кроз то софтверско решење да се обезбеди, посебно за оне који се урбанизмом баве. Мислим да би се знатно смањио проценат корупције у нашој земљи.
Када се говори о упису права својине, наводи се да се на тај упис чека 45 дана. Рећи ћу вам, чак и дуже, то из праксе знам, а према предлогу решења из Предлога закона надлежни орган за катастар непокретности дужан је да изврши упис права својине у року од 15 дана од дана прибављања потпуне документације.
Видите, многи проблеми у нашој земљи су се таложили и то исто тако годинама и годинама и деценијама и деценијама и мислим да би се ти исти проблеми исто тако јако брзо могли разрешити ако би се приступило као хлебу насушном, као преко потребној својеврсној ревизији државног премера и катастра. Мислим да је то оно што је нашој земљи неопходно и мислим да је то био први корак од кога се морало поћи.
Ово опет говорим из искуства и верујем да ћете се самном сложити, јер то би исто смањило корупцију и то у великом проценту. Такође, када се позивамо на суседе, ако извршеној упоредној правној анализи са темом – колико је код њих тај рок за издавање грађевинске дозволе, мислим у најмању руку да се са неким од њих не можемо поредити, бар не у контексту поменутог, бар не када је у питању државни премер и катастар, јер неки наши суседи имају земљишно – књижне системе не деценијама, него вековима уназад. По том питању свако поређење било би апсолутно неумесно.
Лично знам који су то ефекти, да ли су рађени неки ефекти процене који ће се првенствено увидети на плану борбе против корупције, а кроз примену овог новог законског решења. Што се тиче саме транспарентности у погледу тада представљања још увек нацрта закона, а данас већ Предлога закона, о ком расправљамо, засигурно је била на високом нивоу и та транспарентност се апсолутно не може оспорити, ако се погледа број одржаних округлих столова, али исто тако јавних расправа.
Неки присутни, као што можемо видети у Предлогу закона, јесу и они чије је име синоним за спорне приватизације, али им нико не може одузети право да присуствују, а за чију судбину и чије исходе се рецимо посебно прошле недеље интересовао евалуциони тим Грека када је боравио у Београду.
Што се тиче конкретних одредби, пошто ми време истиче, о њима ћу говорити у расправи у појединостима будући да сам поднела неке амандмане, као и мој колега Мирко Чикириз испред посланичке групе и на крају крајева, додала бих само да један закон ма колико он савршен у свом законском облику био не значи да ће имати ефикасну примену у пракси. То је оно што сте и ви сами добро приметили, да постоје закони који се делимично или непотпуно примењују, а нажалост сведоци смо тога да се у прошлости неки закони никада нису применили. Пример тога рецимо јесте закон који је опште познат и на који ћу се увек позивати, а то је Закон о лустрацији. То је један меродавни показатељ који ће показати ефекте и резултате и примене овог закона.
Волела бих да у неком будућем периоду по питању бар ове материје не буде никаквих измена и допуна, али то су само моје жеље и не морају да се остваре.