Олгица Батић ДХСС - СПО

18.11.2014
Осма седница Дугог редовног заседања (2014), Заједнички начелни и јединствени претрес о предлозима закона из тачака 1.;2.;3.;4.;5. и 6 дневног реда (2014)
Хвала, поштовани председавајући.
Уважени министре, представници Министарства правде, представници Високог савета судства и Државног већа тужилаца, пред нама је данас дуго очекиван Закон о заштити узбуњивача.
Морам на овом месту да поменем да је потреба за регулисањем овог питања заправо потекла од групе земаља за борбу против корупције, која је након првог и другог круга евалуације који су код нас рађени 2005. године, дала препоруку нашој земљи и то је та Препорука 21, која се, чини ми се, наводи у разлозима за доношење овог закона, а односи се у право на заштиту узбуњивача и она у томе, наравно њен садржај, и чини заправо ограничен обим те исте заштите узбуњивача.
Ова препорука дата је 2006. године. У Србији је као крајњи рок за поступање по истој био децембар 2007. године. Касније је донет закључак у коме се наводи да је Србија само делимично поступала по овој наведеној препоруци. Дат је нов рок и након тога усвојене су заправо поједине мере и то у три прописа – Закону о државним службеницима, Закону о Агенцији за борбу против корупције и Закону о слободном приступу информација од јавног значајна.
У том моменту, засигурно је да су оне мере које су предвиђене Законом о Агенцији за борбу против корупције имали највећи ефекат, али, уколико посматрамо са данашњег становишта неопходност да се ово питање регулише на један систематичан начин, мислим да се не треба ни доводити у питање.
Мислим да смо протеклих деценија сви заједно сведоци чињенице да смо као друштво огрезли у корупцију, с једне стране, која одузима значајне ресурсе и која квари државни напредак. С друге стране, слободно могу рећи да смо огрезли у јавашлук због којег нам се врло често дешавају све оне лоше ствари у земљи, а после којих се питамо како је до тако нечега уопште могло доћи.
Овакви догађаји чини ми се да су последица свега онога што нам се дешавало кроз новију историју, али они сами по себи не представљају толику опасност колику заправо опасност представља оно што се нама и нашем друштву наметнуло као колективна свест, а која се састоји у следећем: да ми једни другима више не верујемо због чега не пријављујемо чак ни оне најтеже повреде прописа, односно закона због којих сви касније колективно наравно испаштамо.
Бројни су случајеви корупције о којима се зна, а о којима јавно ћутимо. Бројни су случајеви различитих злоупотреба који такође представљају јавну тајну, а о којима опет сви заједно ћутимо и бројни су покушаји сваке власти да томе стане на пут. Апсолутна је пасивност оних који би требали да буду пролетери такве једне борбе, али из неког разлога њихово чињење перманентно изостаје.
Дефинитивно је чињеница да нам недостаје више иницијативе и више храбрости, недостаје, наравно, и вере у државне и друге органе који ће по пријавама поступати.
Када се тако сагледају ствари, чини ми се да онда постаје јасно да толерисање кршења прописа није само појединачни проблем, већ заправо представља један генерални проблем због ког се код грађана у првом реду јавља пасивност у погледу откривања свега тога и кажњавања оних који прописе крше.
Данас Србија има шансу да по први пут добије ту законску дефиницију и законску заштиту узбуњивача. Циљ овог закона у првом реду мора бити управо повећање храбрости оних који још увек размишљају да ли да делују на плану раскринкавања кривичних дела или, још једноставније речено, на плану раскринкавања бројних лоповских метода.
Истовремено морамо знати да сада, када узбуњиваче промовишемо, то не смемо да чинимо речима, само неким, сада још увек, предлогом закона, а сутрадан и усвојеним законом, већ то морамо да чинимо и делима, јер уколико се договори да смо један једини узбуњивач не буде заштићен, то ће апсолутно бити порука, и то негативна порука, и осталим узбуњивачима да треба да се пасивизирају, да треба ћуте и једноставно треба да жмуре на корупцију коју су приметили или, метафорички речено, уколико убијемо само једног узбуњивача, можемо да будемо сигурни да смо осакатили на десетине њих, па и на стотине.
Демохришћанска странка, као и Српски покрет обнове, подржаће овај Предлог закона јер сматра да је његово увођење неопходно.
Поднела сам, наравно, неколико амандмана, ништа чудно, као и увек, којима сам заправо покушала да побољшам овај текст Предлога закона, а у циљу давања што већих гаранција узбуњивачима да ће бити заштићени.
Такође сам поднела и амандмане који овај закон треба на системски или, да будем прецизнија, на један системачнији начин да повежу са Законом о спречавању злостављања на раду, али и да узбуњивачима у самом судском поступку дају што веће гаранције у погледу заштите њихових права.
Мислим да се из неког разлога, беспотребно сужава у овом Предлогу закона појам злостављања од оног појма злостављања како је он наведен и како је образложен у Закону о спречавању злостављања на раду. Тамо где сам путем амандмана могла да утичем да се овај закон растерети формалности, то сам, наравно, учинила.
С друге стране, чини ми се, бар је то моје лично мишљење, да је предлагач требао и промовисањем кривичних дела да заштити узбуњиваче, заправо да се одавање извора информација, и то у нарочито тешким случајевима, сматра кривичним делом. Тако нешто путем амандмана нисам могла да учиним. Разлози су једноставни – морало би доћи до редиговања целог законског текста.
Међутим, ову прилику треба искористити за отварање још једне теме која је и те како има везе са узбуњивачима и њиховом заштитом. Наиме, чини ми се да као држава, али исто тако као и друштво, нисмо учинили много тога по питању да се наши грађани едукују у погледу тога шта кршење прописа јесте, а шта то кршење прописа није, која су то права грађана а који по овом закону могу пријавити и шта они могу очекивати поводом тога.
Због тога сматрам да је изузетно важно да се наша активност заправо не заустави само на доношењу овог закона, већ се мора ићи корак даље тако што ће се јавности објаснити да је и те како пожељно да пријављују сва кршења прописа и да поводом тога могу очекивати заштиту државе, будући да оваквим законом се предвиђа и њихова судска заштита.
С обзиром на то да сам и председник националног огранка ГОПАК у Србији, мислим да је изузетно важно и позивам све моје чланове, али исто тако и све народне посланике да заузму учешће и да о овоме заједно едукујемо бар путем националног огранка ГОПАК-а јавност.
Ми својим укупним деловањем морамо се заправо потрудити да узбуњивање постане правило, да не остане изузетак, јер све што је изузетак, нажалост, врло лако изумире. Оно поступање које постане правило изазива страх код оних који имају потребу код узбуњивача да реагују, а самом узбуњивачу заправо дају наду да ће његове информације бити на прави начин употребљене и да ће бити употребљене у закониту сврху.
Зато сам испред Демохришћанске странке Србије као подносилац амандмана предложила да се приликом спољашњег узбуњивања узбуњивач може обратити не само непосредном руководиоцу државног органа, већ апсолутно сваком државном органу који је надређен органу у ком узбуњивач радид, јер природно је да неки људи верују једним, неки више верују другим органима, односно неки више верују органима који су непосредно надређени оном органу у ком узбуњивач ради, а други имају поверење у тај такозвани да га назовем трећи степен хијерархије.
Како је сваки узбуњивач апсолутно драгоцен, сматрам да се не смемо одрицати оних узбуњивача који своје поверење дају и највишим државним органима.
Овом приликом желим да скренем пажњу на то да овај Дом Народне скупштине може много тога заправо да учини и да допринесе подршци узбуњивача. Није редак број оних примера где су представници у овој Скупштини остајали глуви на апсолутно све вапаје оних који су имали храбрости да делују у циљу поштовања прописа. Није редак број случајева када су представници ове Народне скупштине дозвољавали злоупотребу узбуњивача.
Сматрам да и узбуњивачи, али и све што је изједначено са њима никако не смемо дозволити да се користи у политичке сврхе, нити у некакве страначке обрачуне, јер тиме шаљемо лошу поруку свима онима који су нам давањем таквих информација поверење указали. Напротив, сматрам да се сваком информацијом мора односити са примереном пажњом и са примереним обзиром. У супротном, чини ми се да ћемо само сећи грану на којој седимо у првом реду као грађани, а тек онда као народни посланици.
Искористићу да се сетимо на овом месту и неких људи који су апсолутно допринели својој борби против корупције, који су предано радили на откривању и на раскринкавању најтежих повреда закона. У такве људе првенствено убрајам покојну Верицу Бараћ. Мислим да је вредно њено име помена увек апсолутно на сваку тему која има било какве везе за борбу против корупције, а на другом месту, дозволићу себи да будем лична, у такве људе убрајам и др Владана Батића.
Неко је наравно са једне стране, а неко је са друге стране искусио све проблеме са којима се заправо суочава човек у свом раду када набаса на оне најтеже, на оне најкрупније облике кршења права која потом раскринкава, а ето данас смо у прилици да томе и дамо једно право име – узбуњивач. У таквим ситуацијама претње, напади, покушаји шиканирања личности, једноставно нису ретки. Због тога сматрам да је заправо овај закон само прва степеница у афирмисању онога што смо у Србији некада називали чојством, јер посматрати безакоње и не предузимати апсолутно ништа поводом истог, значи једноставно подржавати га.
Постојана и славна држава били смо само онда када српски домаћини нису ником дозвољавали да се крше правила која су успостављена. Мислим да је коначно време да те вредности вратимо, а ако их пак не вратимо, онда бар да покушамо то да учинимо.
Време је да се грађанима објасни да пријаве не треба да доживљавају никако као издаје, већ управо као одбране највећих вредности без којих се никада ни као народ ни као држава нећемо изборити са том савременом пошасти. У складу са тим, испред Демохришћанске странке сматрам да сваки члан овог Дома треба бар својим понашањем да допринесе афирмисању онога о чему данас расправљамо.
Наравно, усвајањем овог закона Србија ће се сврстати у круг првих земаља у региону које су законски заштитиле узбуњиваче, а чини ми се да међу државама чланицама ЕУ свега три или четири земље, исправите ме ако грешим, имају истоимени закон.
С друге стране, то што већина земаља чланица ЕУ немају Закон о заштити узбуњивача говори у прилог томе да тамо једноставно такво законско регулисање није ни потребно, а што није ништа спорно, будући да је тамо корупција знатно мања и није изражена као код нас, на сваком кораку, па ако ћу бити искрена до краја, и на сваком апсолутно бизарном нивоу.
Наравно, сложићу се са свим онима што су и господин Саша Јанковић и господин Родољуб Шабић истакли поводом овог закона, а што је већ изречено овде када је министар као представник сам образлагао.
Наравно, на крају морам истаћи да добро прочитате амандмане који су поднети, јер мислим да могу много допринети да овај текст закона постане квалитетнији. Нећу да објашњавам зашто се амандмани подносе, они се увек чине, наравно, из добре намене и само у једно сврху, а то је да имамо што квалитетније предлоге закона. Поводом тврдњи многих да је овај закон могао бити бољи, ја ћу се сложити и рећи ћу – да, јесте, као што сваки, апсолутно сваки закон увек може бити бољи, као што апсолутно сваки закон може бити сврсисходнији, али на крају крајева, и ми бисмо могли бити бољи, али из неког разлога нисмо. Хвала.