Олгица Батић ДХСС - СПО

27.10.2014.
Шеста седница Другог редовног заседања (2014), Заједнички начелни претрес о предлозима закона из тачака 1; 2. и 3. дневног реда (2014)
Хвала уважене председнице, поштоване колеге и колегинице, данас пред собом имамо, ја ћу се ограничити само на Предлог закона о измени Закона о судијама, као и на Предлог закона о изменама Закона о јавном тужилаштву, дакле још једне измене закона које се односе на правосудни систем наше земље, суштински једну измену Закона о судијама и суштински две измене Закона о јавном тужилаштву.
Наравно, ове предложене измене и допуне, како Закона о судијама, тако и Закона о јавном тужилаштву, чини се са једне стране ради усклађивања правног система и у том смислу да се сада као обавезан разлог престанка судијске или тужилачке функције заправо предвиђа навршавање одређених година живота, без обзира на стаж осигурања.
Други део измена који је, пре свега, садржан у Закону о јавним тужилаштвима, односно његовим изменама односи се и оно што је присутно јесте тај мотивациони елемент, дакле на мотивисање тужилачких приправника да правосудни испит након завршеног приправничког стажа припреме што је боље могуће, значи да се мотивишу за што бољи рад и за учење како би сам правосудни испит полагали са одликом, те да им се пружи гаранција да, уколико у том смислу буду испунили тај критеријум, а критеријум је јасно и таксативно наведен овим Предлогом закона, да им се и пружи гаранција за запослење.
У првом случају који се односи на то да јавним тужиоцима и судијама обавезно престаје функција у случају навршетка 65 година живота, и то без обзира на друге услове, морам да истакнем чињеницу да је таква интенција у нашем законодавству уочена, чини ми се, касно и уочена прилично са закашњење, иако је у нашем систему постојала дуго времена, односно егзистирала могућност да се и судијама и тужиоцима који су навршили преко 65 година живота продужи функција ради обављања, односно окончања рада на појединим предметима, реалност, наравно, у Србији је показало и велику могућност злоупотреба управо поводом тог питања, те је било неопходно такву могућност сасвим укинути, што се оваквом предложеном изменом то и чини.
Други део предлога, као што сам већ навела, тиче се Предлога о изменама Закона о јавном тужилаштву, односи се управо на тај мотивациони елемент, да они буду што бољи, што ефикаснији приликом припремања и самог полагања правосудног испита, али и касније, а наравно у свом раду, те да им се управо због доброг рада и због спремности као и полагање испита са одликом да гаранција пријема у стални радни однос, што је имајући у виду и наше стање у привреди, свакако највећа награда за такве кадрове, а такви кадрови свакако јесу најбољи и најстручнији, уз наравно касније, избор за судију, односно уз каснији избор за тужиоца или пак заменика.
Тиме се свакако и заокружује оно што је основа сваког правосудног система, а то је сталност и независност судских и тужилачких кадрова у погледу сопствених судбина, идеал је свакако добра извесност за добар рад и обратно лоша извесност за лош рад.
Међутим, сада када на овом пољу треба да заокружимо и основе те нормативне материје, мислим да не смемо овде стати, већ треба кренути корак даље у реформу судства и у том пољу, у којем чини ми се да смо се, много по том питању олењили и да смо управо тај најбитнији сегмент у потпуности занемарили.
Наиме, вековна мудрост јесте да се савршенство крије у детаљима. То није ништа ново и мислим да је то свима опште познато.
Уколико погледамо сада стање правосуђа у оним државама, а на које државе желимо да се угледамо, онда ћемо приметити да је правосудни систем код њих заокружен, не само по питању основних закона који регулишу ту материју, већ и по питању бројних, апсолутно свих код законских аката који уопште регулишу нечије поступање, али и што је још важније и сам систем избора судија, али и избора тужилаца на ту функцију. Одувек правосуђе, у свакој земљи настоји да пронађе онај један добар баланс, добру равнотежу између два супротстављена захтева правосудне струке.
Са једне стране ту имамо захтев сталности судијске и тужилачке функције јер само та сталност и гарантује независтан суд и независно тужилаштво, а са друге стране тиме се пружа и заправо омогућава реализовање храбрости појединаца, управо у том систему да се суоче са решавањем најтежих конкретних правосудних задатака, а што је са једне стране се огледа кроз доношење одлука, односно пресуда, са друге стране се односи на упорност у откривању и доказивању кривичних дела.
Имамо и други захтев, а тај други захтев, ни мало мање важан јесте они који се управо односи на потребу да носиоци тих функција буду објективно и непристрасно контролисани у обављању својих позива. Проблем који се, наравно, ту јавља и присутан је у нашем правосуђу одувек, никада га нисмо елиминисали, јесте тај да контрола угрожава самосталност, а без ње једноставно, опет је незамисливо замислити добар правосудни систем.
Нама у наредним годинама сигурно предстоји задатак да носиоцима правосудних функција обезбедимо што боље услове, да обезбедимо један, да ткао кажем, мир у којима ће они моћи обављати своје дужности и преносити знања и искуства са једне на другу генерацију, а да бисмо то постигли морамо да обезбедимо, чини ми се, и стање духа који смо изгледа негде успут изгубили. Надам се да је то још увек само припремљено.
Наиме, на овом месту морам да напоменем да без обзира на све мањкавости које је правосудни систем наше земље имао пре неколико деценија, тај систем са друге стране одржавао је пак једно стање свести без које не може бити ни успешне државе нити успешног правосуђа.
Није било добро у таквом правосудном систему, само добро познавати материју права и није било довољно само добро образложити судску одлуку да бисте били изабрани за носиоца функција у правосуђу. Било је потребно много више. Није било довољно ни то да будете најбољи студент и да будете најефикаснији приправник јер вам пак ни то није гарантовало да ћете после добити судијску односно тужилачку функцију.
Потребно је било, пре свега, да будете добар, а када кажем добар, подразумевам и правичан човек, а то је да се зна да поседујете људску способност и да одмерите шта то правда јесте, а шта то правда није у конкретном случају. Од те стварни наиме не учи се на факултету, те ствари се не полажу приликом полагања правосудног испита, те ствари не уче се чак ни у судници, они се, чини ми се, уче кроз процес одрастања и сазревања.
Овде морам да споменем и оно што је истина, да није добар онај судија који је завршио правни факултет са свим десеткама, ако је у стању његове свести урезана сујета, такође није добар ни она тужилац који се показао изузетно ефикасним у свом раду, уколико је он у својој каријери подстрекнут само завишћу.
Подсетићу да се у правосудном систему не одлучује само о простој и о пукој примени закона, већ се одлучује о људским судбинама, ако хоћете на крају крајева, одлучује се о људским животима.
Нема те одлуке која може бити праведна и која може бити правична, уколико је плод нечији сујета, уколико плод предрасуда, зависти или других сродних стања.
Када постављамо проблем, управо на овакав начин, колико год се он чинио широким, постаје мало јасне колико ће нама бити заправо тешко да формирамо систем који добро одмерава и ове критеријуме приликом избора носилаца правосудних функција. Услов за то свакако јесте да за почетак створимо формалну стабилност правосудног система, јел нам нажалост она данас и у том формалном делу недостаје.
Међутим, већ више од 20 година, ми као друштво, из неког разлога показујемо да за тако нешто способни нисмо.
Најбољи кадрови из правосуђа су нам отишли или приликом инфлације 90-их година, када од судијске плате судија није могао да купи ни хлеб, сетите се и тих времена.
Одмах потом уследио је политички притисак а онда политичка именовања и политички избори, али исто тако и политичка разрешења носилаца правосудних функција.
Тада смо прекинули, апсолутно све оно што има са стручношћу коју данас покушавамо да обновимо и чини ми се да ће нам бити изузетно тешко да је обновимо.
При свему овоме мислим да смо својевремено дозволили да и промена самог економског система не буде испраћена од стране правосудног система.
Након што је ова држава годинама, односно деценијама финансијски поткрадана, ми смо се сетили сада да улажемо у образовање правосуђа, како би заправо могли да схватимо систем који је већ одавно требао да ступи на своју снагу, а све наравно, због већ споменуте економије која је уназад перманентно урушавана.
Чини ми се да по питању ни на овом плану ни данас не радимо довољно добро и не радимо у мери у којој бисмо требали да радимо. Веома су ретке оне судије, и веома су још ређи, ретки тужиоци и још ређе оне судије које могу и схватају модерни економски и финансијски систем како би у тим истим системима препознали радње које јесу криминал, и представљају радње извршења одређеног кривичног дела.
Тврдим одговорно да у Србији у овом моменту постоји свега неколико, па рећи ћу пар тужилаца који су у стању да у берзанском пословању препознају шта је то кривично дело. Тврдим да није много пуно више ни оних који у модерном економском пословању могу да препознају и најтеже облике кршења закона који спречавају привредни развитак.
Наши тужиоци наравно, и данас ће врло упорно штитити државну имовину, али поводом приватне имовине неће бити превише ангажовани и то је стање свести које сматра једноставно да државна имовина заправо има статус „свете краве“ у односу на приватну имовину.
Ми морамо да схватимо да, наравно, државна имовина никада није била та која је стварала приватну имовину, а да то није био криминал, већ управо супротно и управо обрнуто. Само и искључиво приватна имовина је била та која је својим обећањем стварала државну имовину путем повећања пореске наплате и када се једном уништи државна имовина, а сведоци смо тога да се овде стално уништавала државна имовина, деценијама уназад, она се лако обнови у колико је приватна имовина велика и бројна, а то у нашој земљи данас, није случај.
Супротно томе, уколико се пак уништи приватна имовина, али поверење или поверење људи у заштиту њену падне у модерном свету, та имовина ће нарушити и напуштати границе државе и селити се тамо где ће бити далеко заштићенија, а ту селидбу имовине неизоставно и увек прати и селидба људи.
Сматрам да је са становишта наше будућности од најважнијег значаја едуковати правосудни кадар и мењање њиховог система свести у том погледу о ком сам говорила, јесте да заштита приватне имовине буде највећа и од највећег значаја по државу и друштво. Државна имовина не плаћа порезе од којих државни функционери, укључујући и судије живе. То напросто плаћа приватна имовина. Правосудни систем мора да тежи ка томе да се она увећава и да се она оплођује, ако ње буде било биће и државне имовине.
Када говоримо о ЕУ, па није ЕУ скуп тамо неких земаља и некаквих удружења суверених држава који о нечему дискутују и који о нечему дебатују. То је систем који све своје вредности гради управо на темељима приватне својине и чини све како би исту заштитио. И то је управо разлог зашто поглавље правосуђа јесте и најзначајније и најважније поглавље у приступним преговорима. То је истовремено услов и за улазак страних инвеститора, јер нема тог инвеститора којег ће пореске стопе интересовати више него ефикасност правосудног система у заштити његове имовине.
Супротно томе, чини ми се да о томе моје колеге које долазе из правосуђа могу да посведоче, да смо ми ето за хитне поступке проглашавали и прогласили, даље су они то, наравно рецимо радни спорови, породични спорови итд, али ниједан спор који се односи на заштиту приватне имовине или бар на заштиту домаћих и страних инвестиција законом није проглашен за хитном. То је веома интересантна чињеница, а такво стање једноставно није одрживо уколико заиста не можемо и не желимо економски да се развијемо, а без развитка у том смислу, чини ми се да правосуђе не може имати перспективу.
При свему овоме треба додати да, чини ми се, и да смо занемарили значај управног суда који је преоптерећен бројем предмета који се налазе у његовом одлучивању, а управо то је суд који је био претеча свим другим судовима. Он је тај који своју администрацију, нарочито ону локалну мора да натера својим одлукама да раде свој посао, јер сви ћемо признати од крађе рецимо каблова, или рецимо крађе ситног инвентара, поклопца од шахти, сваком инвеститору који буде дошао у овој земљи јесте важна ефикасна примена прописа од стране државне управе и локалне самоуправе и управо ту је управни суд најпозванији да делује, али ми смо његов рад, из неког разлога забацили у запећак српског правног система и то деценијама и то систематски.
Са друге стране, сведоци смо такође бројних, односно нагомиланих предмета пред другостепеним управним органима, од којих неки чекају и по две или више година да би били решени, а ефикасност правосудног система јесте у директној зависности од ефикасног одлучивања органа у државној управи.
Све су то питања која чекају на решење не само ову владу, него и будуће владе, јер мислим да је за решење ових питања нама потребно неколико година, нећу претерати уколико кажем и неколико деценија.
На самом крају, наравно бићемо у прилици да говоримо и у расправи у појединостима. Ја сам на Предлог закона о изменама и допунама Закона о јавном тужилаштву поднела и један амандман заправо којим сам прецизирала предлог и члан 3. овог Предлога закона, где се наводи да се у члану 123. став 2 речи „има предност приликом пријема“ мењају речи „прима се“.
Сматрам да та формулација није у потпуности прецизна, а амандман се наравно подноси из разлога када желите да допринесете неком тексту закона, а не да га уназадите или зато што сте беспослени и немате шта да радите па пишете амандмане. Али, наравно, када буде расправа о појединостима, детаљније ћу објаснити зашто такво решење не сматрам добрим, већ сматрам да овај члан 3. мора да буде прецизније формулисан из разлога јер према предложеној формулацији остала би једноставно сумња у нашу намеру, у намеру нас народних посланика управо као предлагача и потписника ових предлога захтева, да ли баш сваки тужилачки приправник који је положио правосудни испит и то са одликом може да се прими у радни однос, а да се занемари чињеница без обзира да ли јавно тужилаштво има попуњен број особља и то онај број особља који се предвиђају актима из члана 117. односно става 2. Закона о јавном тужилаштву или да се прими само у оним случајевима када постоји слободно радно место, а које се предвиђа тим актом.
Овај свој предлог изнела сам и данас на Одбору за правосуђе и апсолутно сматрам да било који амандман који ће овакву одредбу предлога закона употпунити или прецизније дефинисати, ја ћу наравно подржати, али о свему овоме у расправи у појединостима. Хвала.


Медија центар Категорије ДХСС у Скупштини Олгица Батић ДХСС - СПО

Контакт

Адреса: Теразије 14, Београд 11000
Ел.пошта: info@dhss.rs
Телефон: +381 (11) 3620 407, 3620 411
Факс: +381 (11) 3620 297