Олгица Батић ДХСС - СПО

05.09.2014.
Девето ванредно заседање (2014), Заједнички начелни претрес о предлозима закона из тачака 3.; 4.; 5. и 6. дневног реда Деветог ванредног заседања (2014)
Поштована председнице, уважена министарка Удовички, представници Министарства државне управе и локалне самоуправе, колеге и колегинице, осим Предлога закона о изменама и допунама Закона о државним службеницима, које је министарка подробно образложила, а којима се у одређеном обиму заиста и мењају и допуњују постојеће одредбе наведеног закона, преостала три закона, а то су Предлог закона о измени и допуни Закона о платама државних службеника и намештеника, Предлог закона о изменама и допунама о платама у државним органима и јавним службама којима се у првом реду врши усклађивање са сада већ важећим донетим одредбама измена и допуна Закона о раду и најзад, Предлога закона о изменама и допунама Закона о државној управи којим се уређује положај и дужност директора посебних организација и њихових заменика, исто тако као што је министарка навела, и начелника управног округа, мислим да тешко можемо говорити о суштинским изменама, тако да у овом моменту придев – реформске измене, свакако изостаје.
Наравно, ту се морам сложити са министарком Удовички која каже да ове измене заправо не представљају један суштински аспект и то је засигурно. Али, цитираћу даље: „данашња расправа представља почетак озбиљних промена“. Мислим да та озбиљност којом сте кренули, без обзира колико овај почетни корак данас био мали, а он то свакако јесте, мислим да је неопходан, у циљу што бољег увођења реда у оно што је нама преко потребно, а то је управо државна управа.
Реформа државне администрације представља изузетно озбиљан, круцијалан и један од фундаменталних захтева да Србија напредује ка путу ЕУ. Сигурно је да тај реформски процес, а мислим да сте довољно озбиљни и да сте га тако и схватили, мора да буде сталан, перманентан, континуиран, како год желите, што свакако изискује и политичку вољу. Немојмо да се лажемо, политичка воља за тако нешто јесте потребна и неопходна и тако је у свим уређеним земљама.
Оно што се показало као изузетно велики проблем у практичном животу досадашњег функционисања наше државне управе јесте та парцијалност. Некако се чини да је свако задужен за одређено питање, свако је задужен за одређен сегмент, не посматра га у садејству са осталим сегментима, а на тако нешто би требало да мисли, већ све то посматра као једну изоловану целину, као самом себи довољном и као да други системи и други делови државне управе, уколико хоћете – јавне управе, засигурно не постоје.
Слабе економије ма које земље увек су за последицу имале беспотребно увећање администрације. Различити утицаји различитих политичких партија у историји, не само наше земље него и других земаља, рецимо, у окружењу, чини ми се да је давно прешло границу доброг укуса.
Осим тога, добра администрација може бити само она администрација која је лишена апсолутно било чије и било какве политичке воље, ма каква та политичка воља била и чини ми се да само таква администрација може имати и може уживати легитимитет.
Дуго уназад код нас се управо говори о неопходности реформе државне управе, о томе да су претходне деценије, чему смо сви ми сведоци, изазвале пад ефикасности, с једне стране, коју сте у свом излагању и споменули, а с друге стране, то је узроковало несразмерно повећање броја запослених у тој грани. Приметно је и евидентно да се истовремено са падом ефикасности у државној управи, узрокује и пад у ефикасности уопште у привреди.
Оно што се показује малтене као једна природна законитост јесте то да повећање управо броја запослених у државној управи ствара све мање запослених, или ако хоћете, све мање продуктивно запослених у привреди, а о приватном сектору мислим да је у овом моменту излишно и говорити.
Нама се, чини ми се, у прошлости показало да нам је лакше да променимо државу, да нам је лакше да променимо име државе у којој живимо него што смо спремни да мењамо јавну управу и њено функционисање. И наравно да су деценије неодговорности стварале исте такве људе, дакле, исто тако неодговорне људе запослене у јавној управи. Сумњам да је тачно да ће се било којим изменама и допунама или, пак, новим законима, променити ефикасност државне управе, бар не у неком краћем року. То је један процес који захтева један континуиран и један, на крају крајева, мукотрпан рад.
Нама треба, чини ми се, начин да променимо управо ефикасност, квалификованост, квалитет људи који ће чинити, ако хоћете, и стуб те државне управе, дакле, да стварамо један квалификовани кадар. У том смислу, сложићу се са вама што сте недавно, наравно изјављивали. Наиме, на конститутивној седници Савета за реформу јавне управе, а којом сте председавали и на којој је и представљен Акциони план за спровођење реформе јавне управе у Републици Србији за период од 2014. године до 2016. године, а који је ДХСС детаљно и помно прочитала и који треба да буде темељ функционисања промена целокупне јавне управе, тамо стоји да се анализом закључка дошло наизглед до тога да на први поглед прави проблеми нису условљени исувише великим бројем запослених. Наравно, испред ДХСС са тим се не могу сложити, јер бројне земље, не само у окружењу, него европски уређене земље, функционишу беспрекорно са драстично мањим бројем запослених у јавној управи, већ су заправо како се то наводи, првенствено условљени недовољном квалификацијом кадрова, а ја ћу додати – или потпуном одсуству квалификације.
Такође, слажем се, и додаћу – овој и оваквој управи, чини ми се да најквалификованији кадар уопште ни не партиципира у њој. То је, наравно, моје субјективно мишљење, са чим се можете сложити или не. Зато је, мислим, та ефикасност и квалификованост оно о чему говорим и на шта потенцирам, да је суштина свега и од пресудног значаја како би заиста јавна управа наше земље попримила облике које је требало давно да има.
Како, на пример, објаснити да је, рецимо, Закон о државној управи од пре 30 година савршено функционисао и био применљив, спровођен у пракси, а рецимо да тај закон, Закон о државној управи, данас то апсолутно није? Не мислим само на данас, мислим на дуги низ година када кажем реч – данас.
Измене свих ових закона, сета ових закона који су данас пред нама и о којима расправљамо у начелу јесу нужне, али мислим да је занемарена суштина свега. Занемарена је потреба да су људи ти који треба да се мењају. Јер, на крају крајева, људи су ти који доносе закон, људи су ти који примењују закон и људи су објект над којим се тај исти закон примењује, у погледу квалификованости, у погледу ефикасности, у погледу стручности, како год хоћете, али исто тако и у погледу опше културе, у погледу васпитања, у погледу правог система вредности који, нажалост, данас у Србији је готово непрепознатљив.
Видите, недостатак чак и оне елементарне културе, једног привидног, ако хоћете усиљеног осмеха, ствара, чини ми се, посао за петоро људи. Рецимо, уколико имате неку службеницу у државном органу управе или, рецимо, у општини као јединици локалне самоуправе, па на пример она буде дрска, странка на исти такав начин одговори, дакле исто дрско, исто тако безобразно, онда, на пример, службеник због тога странку нећу да поучи о правима и обавезама које следује, па, рецимо, странка направи неки пропуст и у том смислу направи кардиналну грешку, па онда, рецимо, уследи доношење једног одбијајућег решења, па на све то постоји право на жалбу, па онда можете да пишете и које какве притужбе, на крају крајева, и притужбе Министарству државне управе и локалне самоуправе и онда, замислите, дођете у једну парадоксалну ситуацију да се најозбиљнијим и најбаналнијим проблемом бави, рецимо, пет до десет људи. Тако нешто је недопустиво.
Ми и даље немамо свеобухватан регистар који би пружао потпуне и прецизне податке и чини ми се да је оптимизација јавне управе оно на чему демохришћани посебно инсистирају, у овом моменту за нас још увек недостижно. Кажем у овом моменту, а надам се да ће бити створени услови и заиста једна права подлога да она то и оствари.
Будући да о њој у овом моменту можемо само говорити, а сигурна сам да сви имамо и делимо исту жељу и да јој тежимо, док се не спроведе једна свеобухватна иједна потпуна анализа јавне управе, али исто тако не само јавне управе, него и подсистема јавне управе, па све то и преточи у практични живот, онда нема говора о јачању приватног сектора, а мислим да је управо јак приватни сектор наша прека, рекла бих, насушна потреба, која се данас нажалост налази на потпуно незавидном нивоу.
Управо приватни сектор јесте тај који треба да има примат, који треба да буде водич и који треба да буде стуб не само друштва, не само привреде, као што је то случају у многим европским земљама, јер јак приватни сектор у крајњој консеквенци и, на крају крајева, увек је онај који доприноси знатном повећању целокупног БДП ма које земље.
Недавно сте изјавили да се број запослених у јавној управи, који броји преко, чини ми се, исправите ме ако грешим, 550.000, годишње смањивати за око 5% у наредне три године. Ја то подржавам. Пазите, то би било фантастично и више него одлично, али оно што мене лично занима јесте којим механизмима ћете тако нешто постићи, а уколико и постигнете, кажем, било би изузетно да се тако нешто учини, моје питање јесте којим механизмима ћете тако нешто одржавати и, што је најбитније, на који начин ћете то контролисати?
Оно што је и вама познато јесте да ће се наравно свако радије определити за посао и за ухлебљење у државној управи која је дуго времена, па морам рећи, више него паразитска и мислим да то апсолутно знају сви грађани ове земље.
Такође, недавно сте спомињали и агенције. Ту се могу сложити са вама да питање терминологије увек може бити опасно, па се под агенцијама могу подразумевати које каква тела за које више не зна ни чиме се бави, ни ко у њима ради, али уколико изузмемо независна регулаторна тела, која то свакако нису, а многи ту терминологију бркају, па под независним регулаторним телима подразумевају и она тела која то нису као што је то, рецимо, Омбудсман или Заштитник грађана.
Наравно, оно што мене занима јесте када ће се и да ли се уопште може утврдити број агенција у нашој земљи, јер чини ми се да у овом моменту ни ресорно министарство, као што сте изјавили, то не зна, али зато свима је добро познато, и нама овде или грађанима Србије, да све ти силне агенције, ма како се оне звале, ма шта раде, ма колико запослених оне имале, доносе такве систематизације које доживљавају мењање на готово дневном нивоу, како би се тим истим систематизацијама измишљале функције, како би се измишљала радна места која чини ми се нигде у свету не постоје, бар у оном делу који називамо цивилизованим и у то сам сигурна.
Наравно, у поменутом акционом плану који сам прочитала и одлично је што је транспарентно и показан на сајту Министарства државне управе и локалне самоуправе, даље је наведено да ће се примена Нацрта закона који ће се уредити успостављање службене евиденције о органима и државним субјектима у систему јавне управе бити извршена у мају 2015. године, да ће расправа о истој бити спроведена у јуну 2015. године, те да ће се у септембру 2015. године тај предлог закона наћи овде и бити на разматрању у Народној скупштини Републике Србије пред посланицима.
О томе који, колики и какви проблеми по овом питању постоје, довољно говори чињеница да је у акционом плану остављен рок од годину дана, а по мишљењу ДХСС, у Србији, имајући у виду, да се тако изразим, све оне јавашлука размера које се не могу ни сагледати у нашој државној управи, чини ми се да и тако предвиђен рок јесте преамбициозан. Свака част ако то урадите у годину дана, али, по мом мишљењу, преамбициозно је да би урадили оно што сте тамо зацртали бар као оквирне рокове, као што сматрам да су тако исто преамбициозни рокови за доношење стратегије децентрализације за доношење закона о регионалном развоју, јер донети закон је једно, а применити закон јесте друго и ценити његову примену у практичном животу јесте треће. Предуслов свих ових услова јесте да се ствара подлога за његову примену. Нисам сигурна колико смо ми у овом моменту спремни за тако нешто.
Поштована министарка, ви као одговорна и као неко ко се налази у ресорном министарству о чијем сету закона данас расправљамо и као одговорна уопште за функционисање државне управе, имате изузетно тежак задатак и мислим да сте и сами тога свесни.
Поред тога што сви заједно, кад кажем сви заједно, Народна скупштина је та која, на крају крајева, и усваја законе чији сте ви предлагач, морамо да мењамо оно што је застарело, да тако кажем, што је време већ одавно прегазило, али чини ми се да ћете са друге стране имати снажну одговорност да покушате да бар делом повратите дух пожртвованог чиновништва, који се, нажалост, у Србији давно изгубио.
Наравно, државна управа и локална самоуправа састоје се од преко пола милиона, исправите ако сам погрешила у овом износу, разноразних чиновника и сасвим је сигурно да ви или било ко год обавља функцију, а министар државне управе и локалне самоуправе све тако нешто нећете моћи да испуните и нећете бити у могућности да то урадите. Ако то учините, огромне помаке у министарству и то исправите у министарству, нећете моћи, рецимо, у агенцијама, а ако се буде могло тако нешто учинити у агенцијама, неће моћи у сваком органу државне управе или рецимо у општини као јединици локалне самоуправе. Све ово наводим само зато да би се схватила тежина посла која је на вама и на вашим колегама који се и налазите на челу овог ресорног министарства.
Наравно, са друге стране није могуће отпустити све неефикасне бирократе. Знате, они су се таложили годинама, тако да не могу се сви они отпустити истовремено. Чак и када би тако нешто било могуће, не би могли тај недостатак њихов попунити квалитетним кадровима.
Постоји једна ствар за коју мислим да је могуће да учиним и то ћу сада јавно изнети, а мислим да се може учинити за време једног мандата, јер време на које оно траје сасвим пружа довољно простора за тако нешто, а то је стварање једног одрживог система за попуну квалитетних кадрова како бисмо годину по годину и стварали једну државну управо ефикасно и онолико правично коју сви то желимо, а мислим да тај преџнак правичности у данашњем моменту, као и низ година раније, он то не носи.
Верујем да управо ови закони, као што сте сами рекли, односно измене и допуне постојећих предлога закона представља један од тих неопходних корака.
Искористићу прилику да укажем и на једну ствар по мени изузетно важну на коју се у овом моменту, чини ми се, заборавило. Србија, нажалост, због свега што нам се дешавало није инвестиционо привлачна земља онолико и у оној мери колико би она то требала да буде, између осталог и због тога што инвестиције овде нису безбедне. Када говорим о безбедности инвестиција не мислим на њихову баналну и физичку безбедност, већ се та безбедност односи на доступност и на ефикасност правних механизама који се покрећу у појединим ситуацијама. Мислим да све ово о чему данас говоримо не може се изоловано и парцијално посматрати у односу на поглавље о правосуђу које представља изузетно важно поглавље, бар када се ради о приступним преговорима са ЕУ.
Међутим, докле год наше правне механизме и уопште наше правосуђе, док не будемо устројили тако да оно заиста буде на једном репрезентативном нивоу, на нивоу развијених земаља, проћи ће много година. Са становишта страних инвестиција, све те године биће узалуд бачене и биће прокоцкане, изгубљене године. Поједине државе су то решавале једним прелазним механизмом, а то је успостављање тела које ће имати и у чију ће надлежност улазити само бављење безбедношћу инвестиција, ма како то тело носило назив. Мислим да је битно и мој је предлог да се размишља о успостављању једног таквог тела и да се у таквом телу запосли апсолутно најбољи кадар који ова земља има и то морају да буду људи који представљају сам крем српског образовног друштва.
Поштована министарка, многи министри пре вас су размишљали о овој теми, о реформи целокупне јавне управе, али или нису имали довољно храбрости или нису имали довољно времена да све оно што су замислили и реализују. Чини ми се да је тако нешто учињено пре 15 година, данас би имали другачију климу и политичку и инвестициону и коју год.
Као што се показало да је, рецимо, Суд за организовани криминал успео битно да смањи број организованих криминалних група, тако сам исто сигурна да би и тело за безбедност инвестиција тако нешто постигло управо у овој области, будући да би оно имало овлашћење државне управе које би у себи акумулирало. Сматрам да сте ви као министар и најпозванији и сматрам да сте као личност најподобнији да учините прве кораке ка стварању таквих механизама. Овде завршавам, пошто ми време истиче. То ће сигурно само убрзати вашу намеру која је добра, која је предочена, кажем малим делом, али опет предочена у овим изменама закона, а то је да свим људима који желе инвестирати и свим људима који желе да граде у овој земљи створимо услове за један квалитетан државни апарат, онако како треба да заслужимо. Хвала.


Медија центар Категорије ДХСС у Скупштини Олгица Батић ДХСС - СПО

Контакт

Адреса: Теразије 14, Београд 11000
Ел.пошта: info@dhss.rs
Телефон: +381 (11) 3620 407, 3620 411
Факс: +381 (11) 3620 297