Олгица Батић ДХСС - СПО

25.07.2014.
Шесто ванредно заседање (2014), Заједнички начелни претрес о Предлогу закона о изменама и допунама Закона о раду и Предлогу закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању (2014)
Поштовани председавајући, уважени министре, колеге и колегинице, коначно данас расправљамо и изменама и допунама Закона о раду и дуго очекиваној полемици уопште радног законодавства и његовог усклађивања са тековинама ЕУ. Јавности ради, ово није нов Закон о раду, ово су измене и допуне Закона о раду и у том смислу усклађивање истог са радно-правним законодавством или не усклађивања са радно-правним законодавством ЕУ зависи од вида гледања.
Чињеница је да је распад српске економије, а знамо како се српска економије урушавала за последицу је једноставно имала и распад свих оних радних навика. Чињеница је да садашње радне генерације апсолутно немају никакав радни ентузијазам, а такав је и њихов радни учинак, а немају, чини ми се, ни радну културу као што су то имали наши преци.
Чињеница да смо по том питању такође поприлично као друштво потонули и да су све ређи они појединци који часно, поштено и одговорно обављају свој посао, који заправо свој рад посматрају кроз један вид и кроз једну призму дуговечности и који су тако рећи спремни да се радно жртвују, а зарад бољег сутра, данас се за мању плату ако треба, а све зарад добробити и њима, али и многим другима.
С друге стране, то је увек страна послодавца, опет стоје чињенице које нама као друштву никако не иду у прилог. Чињеница је да су многи послодавци научили, напустили ону стару опште познату, домаћинску културу која је толико векова негована у нашем српском друштву. Чињеница је да исти имају много нижи ниво поштовања личности према онима који раде за њих, а то су српски радници. Тако смо временом улазили у један зачарани круг из кога је веома тешко изаћи, а наравно да никада није добро нити пожељно оно друштво у коме наравно, запослени пуно тога замерају послодавцима као ни обрнути след догађаја када послодавци пуно тога замерају запосленима.
Да се разумемо, Србија је давно престала да буде самоуправно друштво. Србија је данас капиталистичко друштво и то онакво друштво у коме онај ко је заправо вођа посла одлучује о томе ко ће за њега да ради и он је тај који бира запослене.
Коначно је дошло време да се схвати да управо и само флексибилност у запошљавању и заправо иста таква флексибилност у отпуштању омогућава и подстиче мобилност на тржишту рада и да таква мобилност запослених може остварити део да сваки радник пронађе место под сунцем.
У том смислу ДХСС подржава добар део предложених измена и допуна, кажем и наглашавам, само део измена и допуна. Такође јасно је да ниједан послодавац неће отпустити радника са којим је задовољна итд.
Наравно, са друге стране мора се бити објективан и морају се рећи неке ствари, а то је уколико ми тежимо и уколико ми постигнемо ту дуго жељену у приватном сектору флексибилност, а та иста флексибилност у приватном сектору омогућава да они који су најбољи имају радна места, па ако онда и морамо да имамо незапосленост, а незапосленост једноставно не може да нестане преко ноћи, онда нека незапослени онда бар буду они најлошији, а не најбољи у нашем друштву.
Желим да са овог места упутим и једну поруку, а то је да грађани не морају да брину, јер наравно нема разлога да брине онај да ће бити отпуштен само зато што се нешто мења или се нешто допуњује оваквим Предлогом закона, али биће отпуштен свако ко не ради добро, и свако онај коме је јавашлук заменио марљивост и свако онај ко своје радно место посматра фотељу са којом је срастао.
Када је у питању овај закон, све оно што се односи на промене у начину запошљавања, утврђивању зарада, ДХСД ће подржати. Међутим, овај закон иако је учинио неких битних око 20-ак новина има и две једне озбиљне мане на које морам да укажем, а путем којим се реаговала је и амандмански, јер просто не могу да верујем да су те две, по мени, упадљиве мане, намера предлагача, већ верујем да су оне последица случајног привида предлагача.
Прва мана јесте што се оваквим предлогом закона предвиђа могућност да странци који имају дозволу за рад у Србији могу да без ограничавања заснивају радни однос на одређено време све док им та дозвола траје. Дозволу за рад странац добија тако што послодавац на пример пошаље писмо у коме наведе да му је потребан одређен страна именом и презименом.
Будући да нема ограничења у погледу тога, наравно, уколико странац може да ради у Србији, нити таквог ограничења може бити, то значи да се према предлогу са странцем, управо према овако једном предлогу закона са странцем може закључивати уговор о раду на одређено време, без икаквих ограничења. Чини ми се да ће овакво решење, временом направити једну нездраву, направити једну нелојалну конкуренцију на нашем тржишту, јер ће, рецимо, на пример, послодавци Суботице запошљавати грађане Србије са мађарским држављанством.
На пример, уколико запосле држављанина Мађарске моћи ће са њим да имају уговор о раду на одређено време колико год желе, а уколико запосле рецимо, држављанина Србије онда тај рад на одређено време може заиста и да траје на одређено време. Исто тако нешто може се догодити у Малом Зворнику, у Новом Пазару, може се догодити у Димитровграду, у Медвеђи итд. Сви знамо куда би такво нешто водило.
Мислим да тако нешто не сме да се дозволи, јер ће се са једне стране унети нелојална конкуренција, са друге стране дискриминација, а са треће стране оно што је јако битно тиме ће бити угрожени дугорочни национални интереси.
Наравно, друга мана, што сматрам такође, већ сам рекла привидном законодавства, јесте она управо из члана 82. овог Предлога закона о изменама и допунама. Наиме, ми не можемо да дозволимо себи тај луксуз да труднице у отпуштању буду изједначене са свим другим запосленим.
Ми као ДХСС једноставно овакав члан закона не можемо да прихватимо нити да прео њега олако пређемо и зато смо у истом циљу амандмански реаговали. Склони смо чак, ето и да позовемо министарство да једноставно одустане од тог члана 82. и његовог става 1 који наравно децидно каже да се у ставу 187, на крају става 1. додаје запета и речи: осим ако су се стекли услови из члана 179 и става 1 до 3 овог закона, а уколико прочитате члан 179. став 1. тачку 1. па се каже: „ако не остварује резултате рада“ итд.
Сигурно је да жена која је у седмом месецу трудноће не може да остварује реузултате рада које је остваривала пре него што је била трудна. Наравно, о овим и о свим другим конкретним стварима у расправи о појединостима. Хвала.