Олгица Батић ДХСС - СПО

27.06.2014.
Четврто ванредно заседање (2014), Начелни претрес о Предлогу закона о изменама и допунама Закона о Безбедносно-информативној агенцији (2014)
Уважени председавајући, поштовани министре, представниче испред БИА, даме и господо колеге и колегинице, данас пред собом имамо Предлог закона о изменама и допунама Закона о БИА који суштински само представљају исправљање оних неуставних одредаба основног текста закона, а чија је неуставност утврђена управо одлуком Уставног суда од 26. децембра и неуставност се огледа у смислу већ поменутих чланова 13, 14 и 15.
Како је одлука Уставног суда, како се то у образложењу Предлога закона и наводи, донета дана 26. децембра, а њеног објављивање требало је да уследи шест месеци из разлога опште познатих, а ти опште познати разлози су управо одржавање избора. Жао ми је што није поштован тај рок од шест месеци, те је одлука Уставног суда заиста и била објављена у благовременом року, а тај рок протекао је јуче, пошто је јуче био 26. а уједно и последњи дан за њеног објављивање.
Измене и допуне Предлога закона који данас имамо пред собом мислим да представљају нужност. Мислим да по том питању апсолутно сви можемо бити сагласни, баш као што су истог мишљења, као што су управо ове измене и допуне је и иницирао Уставни суд, а након њега и Заштитник грађана који је дао мишљење на Нацрт предлога оваквог закона, измена и допуна Закона о Безбедносно-информативној агенцији.
Мислим да се од те нужности и потребе могло отићи један корак даље, да сам испред ДХСС сасвим сигурна да ће се у неком наредном периоду наћи неке опет нове измене и допуне Закона о безбедносно-информативној агенцији, будући да за тако нешто има потребе, има смисла.
Стварност је ту да постојеће неке одредбе управо иду у правцу тога и говоре о томе да их је време давно демантовало и да једноставно морају бити усклађене, у складу са савременим потребама и наше државе, али и нашег друштва.
Свакако је учињен један помак да се изменама конкретизују посебне мере, али истовремено да се конкретизује и садржај посебних мера, што свакако представља далеко значајнију чињеницу када о овоме говоримо. Свакако се омогућује боља примена закона, а у пракси, оно што је још боље, овим се омогућује и његова предвидивост управо када говоримо о примени у пракси.
То је одличан искорак, за разлику од оног основног текста закона, где су управо одступања од начела неповредивости и писама и других средстава општења била регулисана на један прилично конфузан начин, потпуно неразумљивим одредбама, па је, рецимо, у тадашњем члану 14, који се хвала богу мења и проглашен је неуставним, било предвиђено да одступање од начела неповредивости тајности писама и других средстава општења, на предлог директора Агенције, се одобрава одлуком председника Врховног касационог суда, односно судија. То је посебно конфузна одредба, односно део одредбе – тог суда који је овлашћен да по овим предлозима одлучује у случају одсуства председника суда, у даљем тексту – овлашћени судија. Били су предвиђени далеко дужи рокови од сада предвиђених. Потпуно су побацана овлашћења директора Агенције, с брда-с дола, у погледу његовог поступања у случајевима хитности, итд.
Трудићу се да пођем неким редом, будући да се измене и допуне односе на три члана које је Уставни суд прогласио неуставним.
У члану 1. таксативно су наведене посебне мере, има их четири, којима се управо одступа од већ поменутог начела, Уставом гарантованог начела тајности писама и других средстава општења, с тим што се управо последњим ставом овог члана 1. предвиђа да се уз ове прве две наведене посебне мере може одредити тајни наџор, снимање места, просторија, предмета, укључујући и уређаје за аутоматску обраду података и опреме на коју се чувају или се могу чувати електронски записи. Добро је што је једна оваква мера предвиђена и то као пратећа мера и што се за овакву једну исту меру тражи одлука суда.
Наравно, по овом питању морам бити сагласна са оним што је у свом мишљењу, када се изјашњавао о нацрту Предлога закона истакао господин Саша Јанковић, а то је да иако се оваквом једном посебном мером, говорим о посебној мери из последњег става овог члана, не задире у тајност комуникације у свом пуном обиму, ипак се мора водити рачуна о томе да се оваквим посебним мерама задире у право грађана на приватност и уопште право на живот. То је гарантовано и чланом 8. Европске конвенције о заштити људских права и темељних слобода, а будући да је таква европска конвенција ратификована, она је саставни део нашег позитивног правног система.
Устав Републике Србије у свом члану 41. став 2, управо сте поменули тај члан, допушта одступање тајности општења само ради вођења кривичног поступка и заштите безбедности Републике Србије, што је чланом 2. Предлога измена и допуна овог закона и наведено. То је похвално и то морам напоменути.
Тиме је измењено решење које је предвиђао нацрт овог закона, а по коме се посебне мере могу одредити када постоје основи сумње да се предузимају или припремају радње усмерене против уставног уређења и безбедности Републике Србије.
Да је такво решење остало и прекопирано управо у овај предлог закона, а из његовог нацрта закона, онда би остао онај део – уставно уређење, те би онда опет неко могао покренути питање оцене уставности такве једне одредбе. Сигурна сам да би у том случају Уставни суд заузео став какав је и заузео поводом одредби 13, 14. и 15. и такву једну одредбу прогласио као неуставну.
Добро је што се управо оваквим једном чланом предвиђа основ сумње као материјални услов, а с друге стране као заштитни објект узима се безбедност Републике Србије, а не она целокупна формулација – уставно уређење и безбедност Републике Србије и тиме је уважено мишљење које је у својим децидно наведеним ставкама дао Заштитник грађана.
Оно што такође треба напоменути, овим чланом се води рачуна и поштују се и начела супсидијарности, али и начело сразмерности, и то управо у погледу примене ових посебних мера таксативно наведених чланом 1. Пре свега, огледа се у делу законске формулације у члану 2. и његовом ставу 2, у обиму неопходном да се сврха ограничавања задовољи у демократском друштву. Наравно, у погледу тог члана имала сам одређене амандмане којима мислим да се један овакав члан може конкретизовати. Рецимо, да се овде уместо тачке стави зарез и да се наведе – а у складу са Уставом и ратификованим међународним конвенцијама, будући да смо неке од њих ратификовали.
Даље, уместо да о примени ових посебних мера одлучује председник Врховног касационог суда, као што је то предвиђено основним текстом закона, или судија кога он одреди, како је то било потпуно небулозно наведено – овлашћени судија који га је мењао у случају његовог одсуства, и како је скарадно гласио цео тај члан 14. основног текста закона, који је гласио – односно судија тог суда који је одређен да по овим предлозима одлучује у случају одсуства председника тог суда.
Сада је овакво решење далеко исправније и сада такву одлуку доноси председник Вишег суда у Београду, односно, како гласи – судија којег он одреди међу судијама који су распоређени у посебно одељење тог суда за које је законом предвиђено да поступа у предметима кривичних дела, организованог криминала, корупције, посебно тешких кривичних дела. Наравно, овде треба подвући – никад и никако не треба сметнути са ума да се надлежност посебног одељења Вишег суда у Београду простире на целу територију наше земље.
Оно што је даље добро у овим изменама и допунама, јесте што се чланом 4. Предлога закона уводи двостепеност у одлучивању суда у примени посебних мера. То је нешто што свакако представља добро решење, али исто тако ми се донекле чини да је можда поражавајућа чињеница да та двостепеност која је предвиђена оваквим једним изменама и допунама није омогућена и није дата оним лицима чија су права, рецимо, ограничена управо одлуком првостепеног суда. Мислим да се није водило рачуна о томе или да се једноставно тако нешто превидело, а није се смело превидети.
Такође, када се у неком члану овог предлога закона каже да одлуку о жалби доноси веће, то веће увек морате дефинисати, морате га одредити, морате рећи да је то ванрасправно веће, из разлога јер је то боље ради прецизирања. У том смислу сам исто поднела амандман. Боље је и због номотехнике, заправо са становишта номотехнике, јер овај закон не треба да буде јасан само предлагачу, нити треба да буде јасан само нама, већ треба да буде јасан свакоме ко жели да га прочита, односно свим грађанима Републике Србије.
Када се говори о могућности коју предвиђа члан 4. управо истог овог Предлога закона о изменама и допунама Закона Безбедносно-информативне агенције, тачније ради лакшег прегледа, то је наведено у члану 15б, у свом првом ставу, а тиче се, наравно, проширења посебне мере по одлуци директора Агенције, то решење свакако јесте целисходније, то решење јесте ефикасније и, ако хоћете, можда јесте и рационалније, али то решење мора имати свој баланс, а тај баланс јесте рестриктивност. Такве мере се морају потпуно рестриктивно примењивати. Дакле, морао би се ојачати заправо тај механизам контроле спровођења проширења посебних мера.
У ставу 2. овог истог члана каже се да директор Агенције у року од 48 сати подноси предлог за накнадно одобрење проширења примене посебне мере.
Моје прво питање јесте, а шта уколико је директор Агенције, рецимо, оправдано одсутан, налази се на службеном путу, отишао је у Америку или је не дај Боже болестан, или има смртни случај, ко ће њега мењати? То није предвиђено законском одредбом, а мислим да би требало бити предвиђено и мислим да се могао убацити још један став. Претпостављам да би га онда мењао дежурни агент, или да би га мењало лице, у сваком случају кога би он по том питању овластио. Мислим, да је управо једним таквим ставом требало децидно, законски и одредити. У том циљу сам поднела амандман, техничке је природе, а ради прецизирања.
У погледу остављених рокова, сматрам да је ово решење потпуно оправдано, с тим што је парадокс да се могу бранити потпуно два различита решења, оно које је наведено овим предлогом закона, али и решење да су ови рокови превелики. Објаснићу зашто лично сматрам да су такви рокови предуги.
У погледу свих тих остављених рокова, с једне стране имамо 48 сати који стоје на располагању директору Агенције да поднесе предлог, говорим о овом проширању, да поднесе предлог за накнадно одобрење проширања примене посебних мера, а онда, са друге стране, имамо 48 сати колико суду остаје на располагању да о таквом једном поднетом предлогу директора одлучимо. Ако саберемо 48 сати математички, који припадају директору Агенције и суду, колико му је на располагању времена да о том предлогу директора Агенције за накнадно одобрење проширења примена мере одлучујемо, онда добијамо 96 часова времена за подношење и доношење одлуке о предлогу.
Моје питање јесте зашто баш оволики рокови? Рецимо, на пример, за 96 сати ја, ви или било ко може да долети из Аустралије, да уради нешто или да уради много тога, да се види и сретне са неким, или да се види и сретне са многима, да се врати у Аустралију и да не истроши време од 96 часова. Спорно ми је само и не знам зашто баш рок од 48 сати и за директора. Мислим да се ту требало ићи на аутоматизам одмах, а навешћу из разлога што је учињена једна грешка у образложењу овог предлога и то када говорите о објашњењу основних правних института и појединачних решења, и то на страни петој, пасус други, реченица друга, пети ред, кажете – у том случају директор Агенције има обавезу да одмах поднесе предлог за проширење примене посебне мере о којем одлучује суд. Или вам образложење није усаглашено са одредбом текста закона, а сматрам да оно што се наводи у образложењу да директор одмах, а не у року од 48 сати, свакако представља целисходније и далеко прихватљивије решење.
Када говорите у складу са одредбама закона којима се уређује тајност података, сигурна сам да мислите на Закон о тајности података који је ступио на правну снагу 1. јануара 2010. године у сету пакета, чини ми се, исправите ме ако грешим, тада 54 закона, а о коме би наравно имала много шта да кажем и то не баш тако похвалног, који је донет да би ето тако био донет, а не да би живео у пракси, јер не може да заживи у пракси, будући да му за његов живот у пракси недостају неопходни поџаконски акти који још увек нису донети. Овде свакако треба напоменути, треба истаћи чињеницу да смо ми ратификовали Споразум о размени тајности података и са ЕУ и са НАТО.
Моје питање је исто, око којег имам недоумица, када говорите у складу са одредбама закона којима се уређује тајност података, да ли све време мислите управо на Закон о тајности података који је ступио на снагу 1. јануара 2010. године? У сваком случају уважавајући пре свега одлуке Уставног суда и овај предлог о коме данас расправљамо, ДХСС исто као и СПО овакав предлог закона подржаће у дану за гласање.
Истаћи ћу овде чињеницу што сам већ споменула неколико пута у свом образлагању, јесте да сам поднела неколико амандмана којим се врши, мислим, и техничко прецизирање, а суштина се пак не мења, а сума техничких правила представљају далеко, по мени бар лично, целисходнија решења и то је заправо једна побољшана техничка коректура, за рад веће прецизности и разумљивости, апсолутно свим грађанима Србије и надам се да они неће бити тек тако и априори одбијени.
У сваком случају овако предложеним решењем, прикупљање података уводи се у колосек, а то је оно што се мора истаћи као похвално, једно потпуно контролисаног процеса. Наравно да се оваквим предлогом закона омогућује још већа транспарентност. У ствари оваквим предлогом закона се тек омогућује транспарентност, јер основним текстом закона тако нешто није могло бити учињено. Та транспарентност у погледу самог начина прикупљања података и то је наравно свакако похвално.
Наравно, могла бих још нешто да кажем о свему овоме, будући да сам и подносилаца амандмана, у некакву детаљнију анализу свих ових чланова о којима данас расправљамо, ипак говорићу када била одређена и када будемо говорили у расправи у појединостима. Као што сам већ напоменула посланичка група СПО и ДХСС свакако ће подржати овакав предлог измена и допуна Закона о БИА. Хвала.