Олгица Батић ДХСС - СПО

26.05.2014.

Четврта седница Првог редовног заседања (2014), Заједнички начелни претрес о 1. и 2. тачки дневног реда (2014)

Поштована председнице, уважене даме и господо народни посланици и народне посланице, данас пред собом имамо два предлога закона, Предлог закона о изменама и допунама Закона о обавезном социјалном осигурању као и Предлог закона о изменама и допунама Закона о дохотку грађана.

Као што је познато, наша земља јесте мала земља која већ деценијама уназад има велике проблеме по питању остваривања БДП у оној мери у којој је то неопходно за финансирање државе, а како би та иста наша држава могла да финансира своје грађане. Чини ми се да смо у протеклом периоду, који не траје ни две ни пет ни десет година, већ нешто дужи, ушли у некакав зачарани круг из ког, чини ми се, никада не можемо ни изаћи. Грађани немају довољно новца да дају држави, а са друге стране то је та иста држава која нема довољно новца да га да својим грађанима.

Отуда, као логично потпуно, се намеће једно, пре свега, рационално питање – зашто би грађани уопште било шта давали држави која нема шта да да својим грађанима? Када погледамо нашу економску ситуацију онда логичким путем долазимо до таквог једног закључка. Поновићу, већ више од неколико деценија грађани немају новца да било шта дају држави, а држава нема новца како би било шта давала својим грађанима. Пуно је разлога и наравно да се увек могу тражити објашњења, уколико хоћете, и оправдања за тако нешто. На овом месту спомињати их нећу.

Нема потребе за понављањем питања ко је то све упропашћавао српску економију јер би смо онда изгубили драгоцено време и дошли бисмо само до једне ситуације, а то је да су уништена драгоцена домаћа тржишта која су омогућавала да продајемо своју робу.

До 2014. године, ситуација се мењала и то битно се мењала. Од индустријске државе, чини ми се да смо постала једна економска рупа без дна. Од државе са домаћим фабрикама које су изузетно пословале, неке од тих фабрика били су гиганти на које је наш народ могао бити поносан, постали смо држава која моли странце, која дозива стране инвеститоре да нам гради фабрике. Не само фабрике, нећу се ограничити само на фабрике, говорим и о болницама, говорим и о обдаништима, говорим и о насипима, јер, изгледа да сами не можемо, јер у таквој ситуацији се нажалост налазимо. Изгледа да увек морамо да се уздамо у туђе економије. Морамо да се уздамо у туђа средстава, да се уздамо у туђе паре јер сопствених немамо. Ни средстава ни пара. Врло често морамо да се уздамо и у туђе људе јер, чини ми се, да ни људи довољно нема, а у некада у појединим ситуацијама, чини ми се да је бити човек изузетно тешко.

Наравно, на овом месту морам да додам да је Влада решила да промени пореску политику и тако да омогући развој, што ће смањити оптерећење онима који запошљавају нове људе. Да поновим, ово се ради искључиво и само зарад инвеститора. До сада је постојала бојазан која је била потпуно извесна да ће српски привредници злоупотребљавати овакве могућности и наравно да је таква извесност постојала и то чини ми се опет довољно говори о томе у ком стању се налази наша економија.

Ми нисмо могли да подстичемо страна улагања из једног разлога јер смо се управо бојали и страховали да ће домаћа предузећа бити та која ће злоупотребљавати такве олакшице и она предузећа која ће пропасти апсолутно без иједног јединог страног улагања.

Српски сељак, данас је већ мај месец, данас се налази без иједне пребијене паре, јер све паре које је он имао, рецимо, уложио је у сопствену њиву. Сад више нема ни пара, више нема ни њива и онда којим парама ће такав један земљорадник да преживи до следећег пролећа и којим парама ће он нешто сопственим рукама да створи.

Знате ли уопште зашто данас служи овај Предлог закона и ово социјално осигурање о чијем предлогу ми данас овде расправљамо? На овом месту морам рећи, поставити питање, знате ли зашто се уопште дају те силне милијарде кроз буџет људима који апсолутно данас немају ништа? Знате ли да се то ради не само зарад тих истих људи који немају ништа већ заради нас који имамо нешто? То треба јавно изнети, то треба јавно рећи.

Наиме, то се ради кроз један други закон о коме данас такође расправљамо, а то је исто кроз Закон о порезу на доходак грађана. Да би се поправила инвестициона клима у нашој земљи мора да се учини много више. Мора да се буде много одлучнији и мислим да предложене измене су морале бити много радикалније. Због економске ситуације каква она јесте, свако ко започиње посао требао би се наградити. Али, ако награђивање када многи који не започињу посао може се десити ситуација да дође опет до бројних злоупотреба. Ако погледамо нашу историју, то нам се управо кроз историју и дешавало. Никако да схватимо да је потребно и да је неопходно да се међусобно помажемо у сваком послу и да због тога морамо чинити много више.

Морамо да променимо систем администрације који је такав какав је и нећу га много коментарисати, јер плашим се да би употребила изузетно грубе речи, непримерене речнику једног народног посланика.

Морамо апсолутно ту администрацију да учинимо потпуно ефикасном, и да сваког службеника у тој истој нашој администрацији и његов рад да учинимо апсолутно ефикасним. Мора да се издавање грађевинских дозвола сведе на минимум. Мора да се то регулише кроз неке друге законе за које се надам да ћемо ускоро о њима расправљати и у Народној скупштини. Мора да се успостави и Агенција за безбедност инвестиција и мора да се свакоме ко овде у нашу земљу уложи милион евра гарантује да га којекакви лопови неће покрасти.

На овом месту морам да цитирам нешто што једном приликом давно рекао покојни др Зоран Ђинђић – свако ће инвестирати у ону земљу па макар постојао и ризик, ово парафразирам јер га цитирати не могу, али, може да каже – српска економија није добра, али у реду, покушаћу. На крају крајева, ако ништа и не успем у томе, бар знам да имам неку ефикасну Владу која ће ми бити гарант па због тога вреди покушати, а видећу да ли ћу тиме и шта ћу опште добити. Тако је говорио покојни др Зоран Ђинђић.

Сада ћу се вратити нешто конкретније о самим предлозима закона који су данас на дневном реду.

Што се тиче Предлога закона о изменама и допунама Закона о обавезном социјалном осигурању, овај Предлог закона доноси две измене. Измена на коју прво наилазимо је измена стопе доприноса, јер од последњих измена Закона којима је мењан овај члан прошло је мање од годину дана. Ове измене и допуне ступиле су на снагу и оне су у примени од 30.05. 2013. године. Прошле године је брзина којом су ступане на снагу различите измене и допуне, чини ми се да је унела најблаже речено хаос у привреду, јер већина предузећа је већ завршила рад на платама и након тога су морали све изнова да раде. Зато су и били потпуно лимитирани, бар што се тиче временских рокова који су били прилично кратки.

Чини ми се да је предлагач сада свестан ситуације у којој се налази, да је свестан те врсте пропуста и да је овај пут решио да избегне такву ситуацију, имајући у виду члан 4. став 2 у ком стоји да код обрачуна исплата зарада, односно исплате плата и накнаде зараде, односно накнаде плате, стопе доприноса за обавезно социјално осигурање из члана 1. овог закона примењују се почев од обрачуна и исплата за месец јун 2014. године. Чини ми се да се таквим путем и на такав начин даје довољно времена да се сви прилагоде новим стопама.

Последњи пут 2013. године стопа по којој се обрачунавају и плаћају доприноси за обавезно пензијско и инвалидско осигурање је повећана са 22% на 24%, а овим предлогом она је повећана на 26%, док се стопа за обавезно здравствено осигурање са првобитних 12,3% смањује на 10,3%.

Сада када се погледају сви ти наведени проценти, на пре годину дана били су мањи од данас предложених, то може изгледати на први поглед застрашујуће, али мислим да је јасна намера предлагача да се на овај начин растерети и онако оптерећени буџет и да се ојача Фонд за исплату пензија које су увек често под знаком питања. Посебно нећу говорити о тренутној ситуацији. Такође, јасно је да предлагач такође сматра да Фонд здравства није у толикој кризи као ПИО фонд.

Следеће на реду јесу измене које се односе на олакшице које имају послодавци приликом запошљавања нових лица и за разлику од претходног решења, овај предлог измена односи се на запошљавање лица независно од старосне границе, дакле, независно од њихових година. Зато се члан 45. односи на лица која су старија од 50, односно од 45 и 50 година, сада то ограничење више не постоји.

Такође се и брише члан 45а, који се односио на приправнике, сада се олакшице односе на запошљавање новозапослених лица, она су дефинисана ставом 2. члана 2. Предлога закона који гласи – новозапосленим лицима из става 1. овог члана, сматра се лице са којим је послодавац закључио уговор о раду у складу са законом којим се уређују радни односи, који се пријавио на обавезно социјално осигурање код надлежне организације за обавезно социјално осигурање и које пре заснивања радног односа код Националне службе за запошљавање било без прекида пријављено као незапослено најмање шест месеци, а лице које се сматра приправником најмање три месеца и за то време није остварило било коју врсту прихода по основу радног ангажовања.

Добра страна ових измена јесте управо у томе што се тиме пружа могућност, пружа се једнака шанса за заснивање радног односа и што се на овај начин такође мотивишу послодавци да запошљавају што више лица, уколико наравно њихове могућности то дозвољавају, и да се избегава рад на црно, што се може јавити као проблем, и на то ћу ја да скренем пажњу предлагачу, јесте то што је категорија људи која реално има најмању шансу да нађе радно место, односно да нађе посао, то су управо људи из напоменутих 45 година, изнад 50 година. Оваквим решењем чини ми се да су таква лица, односно те старосне категорије мало скрајнуте и да нису најбоље предложеним решењима обухваћени.

Управо је велики број људи остао без посла или без фирме у којима су радили годинама уназад, које су угашене, криминално приватизоване или нешто треће, шта год хоћете, и то су управо људи који улазе у овај већ опсег поменутих година, од 45 па до 50, евентуално 60. Мислим да је претходно решење које се односило управо на ово питање, ову проблематику боље решавало.

Наравно, што се тиче Предлога закона о изменама и допунама Закона о дохотку грађана, јасна ми је намера предлагача и јасно ми је да је та намера управо управљена у циљу што већег запошљавања, као што се то и предвиђа оваквим изменама и допунама. Оно што је другачије јесте што се овде изоставља старосна граница, али сада је она испод 30 година и предлагач се више не ограничава само на запошљавање особа испод 30 година, већ доноси олакшице, односно доноси олакшице и старосну границу уопште не наводи.

Ово решење сматрам изузетно добрим и корисним, јер неретко смо сви у прилици да можемо читати и да можемо видети огласе у којима послодавац тражи рецимо да потенцијални кандидат има завршен факултет, да има радно искуство рецимо од пет до седам година и оно што је најбитније, обично се наводи та старосна граница, па често тако можемо видети и ону додуше која је већ постала као некаква генерална клаузула, и по могућству да је млађи од 30 година.

Свакако, као што могу прочитати и у образложењу предлагача, оваквим изменама које су данас пред нама покушавају се донекле створити услови за спровођење једних свеобухватних реформи пословног окружења, пре свега реформи које ће допринети потпуно новим околностима за прилив инвестиција које су нама као друштву преко потребне, које ће допринети запошљавању и привредном расту, који ће створити пре свега повољније услове привређивања и то тако што ће растеретити привредне субјекте, као и да отклони сиву зону у области запошљавања.

Оно што морам да споменем такође је, што су добиле апсолутно све посланичке групе, то су пре свега оцене које је дао Фискални савет по питању предложених закона. Апсолутно неке од навода које су ставили ту су потпуно тачни и са њима се морам сложити. Висока стопа незапослености у Србији, а сви смо ми сведоци да је она висока, и не само у Србији већ и у осталим земљама, наравно да јесте структурне природе, како то наговештава Фискални савет и да захтева једне корените реформе, пре свега корените реформе путем изградње радног законодавства. Кажем изградње пошто је она данас на потпуно ниским границама, па готово и да не постоји, да се побољшају услови и наравно да се створе услови за конкурентност домаће привреде која у овом моменту не постоји.

Сложићу се такође са Фискалним саветом који каже да је сива економија оно што представља наш највећи проблем, да се она процењује на преко 30% у нашој земљи и да представља не само буџетски проблем, већ да озбиљно угрожава цео одржив привредни развој и фирме које послују легално бивају истиснуте управо од стране оних фирми које нелегално послују у сивој зони.

Сложићу се такође са ставом Фискалног савета да предложене пореске олакшице као што су навели за новозапослене раднике, а производе само маргинално смањење јавних прихода, а да предложено смањење доприноса за здравствено осигурање и еквивалентно повећање доприноса за социјално осигурање предвиђа изнуђено краткорочно решење које ће омогућити смањење дефицита на републичком нивоу.

Зато сам на самом почетку рекла да изражавам истовремено и бојазан, али и наду да ће у неком будућем периоду можда наша целокупна ситуација бити знатно боља, али управо из тих разлога које сам на самом почетку излагања навела очекивала сам да данашње измене и допуне буду коренитије, буду свеобухватније, а не да се опет видимо овде за неких месец, два или три и да опет расправљамо о истим законима и о изменама и допунама које данас нису на дневном реду. Хвала. пуно.