Олгица Батић ДХСС - СПО

10.05.2014.

Друга седница Првог редовног заседања (2014), Закон о измени Закона о приватизацији (претрес у начелу) (2014)

Поштована председнице, уважени министре, даме и господо народни посланици, данас од прве приватизације у Србији, која је започета 1989. године, протекло је читавих 25 година. Све оне фирме које су градиле нашу земљу до дана данашњег или су продате или се њихово продавање тек спрема.

Е, сад, колико је за све то време наша економија изгубила, изгубила је, наравно, много и о томе могу да посведоче апсолутно све статистике Националне службе за запошљавање. О томе колико је наша индустрија изгубила, а изгубила је опет пуно, подсетићу на овом месту да се радило о јакој индустрији, сведочи сама чињеница да су заправо данас највећи српски произвођачи оне компаније које су изградиле потпуно нове фабрике, а све фабрике које смо ми градили, које је ова држава градила морамо споменути као једну поразну чињеницу. Управо смо ми били ти који смо и све те фирме уништили.

За све то време читав тај процес одвијао се кроз један једини закон, а то је Закон о приватизацији о чијим изменама данас у начелу и расправљамо. Након свих ових не само десетогодишњих, него и већи период под тим подразумевам, изгубљених економских битака, наравно, у историји Србије никад не треба бити генерал после већ изгубљених битака, па рећи да је управо онај модел приватизације, односно Закон о приватизацији који се примењивао у протеклом периоду био лош. Заправо, био је јако лош, а данас опет не треба бити паметан па рећи да је и данашњи предлог закона, уз сво уважавање и измена које су наравно неопходне, речено је о неуставности одредбе 20ж, и даље лош. Лош је из једног разлога – зато што не успоставља јасне критеријуме, зато што не успоставља гаранције, зато што не даје свим заинтересованим лицима контролу, а сви би наравно требали да имају контролу над спровођењем приватизације.

Када се погледају све приватизације у нашој земљи, уочавају се две кључне грешке које, чини ми се, као мантра се понављају већ поменути 14 година. Прво, или је купац тај који, тако да се изразим, потпуно проћерда предузеће, а друга грешка која се често понавља јесте да је држава та која ојади добронамерног инвеститора. Те две кардиналне грешке понављају се упорно већ 14 година. Веома су ретке оне треће ситуације, које на овом месту такође морам да споменем, а то је да купац настави са својим успешним пословањем.

Поставља се питање шта ми можемо да урадимо? Наравно, нећу говорити да тај терет пада само на Владу или само на ресорна министарства као овлашћена, него говорим о друштву, па зато и постављам питање шта ми ту можемо да урадимо.

Наравно да не треба никаква накнадна памет, па рећи – оно што је проћердано никада се не може вратити или – од акваријума можда можете да направите рибљу чорбу, али од рибље чорбе никад не можете да направите акваријум, јер када се скува риба, онда је чорба готова.

Данас једино можемо да се потрудимо да будуће приватизације, оно мало преосталих фирми, буду што успешније могуће. Отуда се поставља једно логично питање, а то је како је то могуће постићи? Прво, потребна су два корака. Први корак јесте да држава буде та која ће бити гарант приватизацији. Мислим да око тога не треба да буде никакве полемике, чак ни у стручним круговима. Уколико је држава та која Уставом гарантује право на живот, која Уставом свим грађанима гарантује право на имовину тим пре онда она исто тако мора да гарантује и право на имовину ономе ко државно друштвено предузеће купује. Онај ко је купац таквог предузећа врло јасно мора да зна шта добија за своје паре и мора апсолутно да буде заштићен и мора да зна да му нико неће закуцати на врата његове фирме и рећи му – извини, али ти мени дугујеш нешто од пре 10 или пре 15 година.

Да би се повећала цена фирми које се приватизују мора да се повеће кредибилност државе. Ако држава нема кредибилитет, онда нема ни добрих цена. То је врло проста чињеница.

Република Србије је, чини ми се, последњих десетак и више година тај кредибилитет прокоцкала јер је тврдила да заправо једна врста предузећа имају једну економску правну ситуацију, а након приватизације се увек испостављало да је та ситуација битно била гора и битно неповољнија по инвеститорима.

У кривичном праву је не тачно приказивање чињеница нешто што се сматра кривичним делом, а за превару и за кривично дело преваре предвиђена је и затворска казна.

Чини ми се да ниједан државни функционер у протекле две и по деценије приватизације није завршио у затвору, а из једног простог разлога – зато што је слагао инвеститора приликом приватизација.

Демохришћанска странка Србије јесте предложила амандман који ћу касније у расправи у појединостима детаљније и образложити. Држава Србија гарантује за податке које је сама и правила и које је сама презентовала инвеститору. У оваквој једној ситуацији може да се да један пример. Замислите, на пример, да ви желите да купите стан, да одете рецимо у катастар да проверите да ли је на стан уписан неки терет, рецимо на пример хипотека, ви видите да није, онда купите тај исти стан зато што нема никаквих рецимо терета, али за пар година неко дође и каже – извините, тај стан је мој, ви питате како, каже – ето тако, ја сам уписао хипотеку пре 10 година, и ви тако изгубите стан који сте на пример поштено платили.

Тако су пролазили, чини ми се, многи купци предузећа у нашој земљи. Управо зато је држава Законом о државном премеру и катастру гарантовала да су подаци у катастру тачни и уколико неко претрпи штету зато што се управо поуздао у податке из катастра, држава је та која је дужна да му ту исту штету надокнади. Последица те законске одредбе, апропо овог примера, биле су да су сви укњижени станови скупљи од неукњижених станова, а онај који купује укњижени стан наравно да има извеснију правну сигурност и чисту ситуацију.

Зато, исто тако, држава мора бити та која мора да даје гаранције инвеститорима, јер на тај начин је држава та која гради и сопствени кредибилитет.

С друге стране, уколико држава не гарантује инвеститорима да су државни подаци тачни, то је јасно признање да наша економија у некој догледној будућности не може бити светлија.

Наравно, Србија је то тако нешто говорила и обмањивала, чини ми се, инвеститоре неколико деценија уназад. Јако је дуг тај временски период и сваки инвеститор наравно да није хтео да под таквим условима и у таквој економској ситуацији купује предузећа у нашој земљи.

Мислим да треба да донесемо један можда и потпуно нов закон који ће да гарантује сваком потенцијалном инвеститору у земљи Србији имовинско стање на дан приватизаицје, јер само на тај начин можемо да подигнемо већ урушени кредибилитет, а управо подизањем тако урушеног кредибилитета мислим да можемо да повећамо и цене самих предузећа.

Друга ствар која мора да се уради, поред ове прве, коју сам образложила, јесте повећање контроле над субјектом приватизације. Доказано је, наравно, да држава, не мислим само на Србију и на нашу државу, него ниједна држава на свету не може да буде та која ће да контролише истовремено спровођење неколико стотина приватизација, јер једноставно, тако нешто је немогуће.

Да би се контролисали, држава би морала да има многобројне, да не кажем хиљаде контролора који би то радили, а уз тако нешто они би морали да буду и те како мотивисани да раде, а да при том не буду корумпирани. Мислим да се говори о две ствари које су у нашој земљи готово, бар у овом моменту, немогуће.

Оно што је могуће, јесте укључивање што већег броја заинтересованих људи у ту контролу. Ако ме питате ко су сви ти људи, па то су сви они људи који су на било који начин везани за субјекта приватизације, било тако што имају потраживање према њему, било тако што раде у њему, било тако што имају интерес да наставе да послују са њима. Чини ми се да уколико те људе укључимо, они могу да остваре и могу да омогуће једну најбољу контролу, јер њихов интерес јесте интерес да фирма послује што успешније.

То укључивање можемо извршити тако што ћемо им управо кроз Закон о приватизацији дати права да контролишу предузећа. Следеће питање је – како то да урадимо? Ево, на сличан начин на који је већ урађено и на који је то већ имплементирано у Закону о стечају и то у делу који се односи на реорганизацију, јер наравно да онај коме предузеће дугује милионе треба да има правно средство, наравно, активирање инструмената пред Агенцијом за приватизацију, а за преиспитивање пословања тог приватизованог предузећа.

Када се погледа читава ствар изблиза, онда се уочава да су нама за успешну приватизацију фалили добри закони, да су фалиле добро инкорпориране законске одредбе. Мислим да је крајње време да окренемо леђа оној традицији у смислу – држава ће све да контролише и држава ће бити та која ће све да кажњава, јер апсолутно ни једна држава на свету не може да буде та која ће све да контролише и која ће све да кажњава, из простог разлога јер би онда на сваког грађанина било које државе у свету дошла по три таква контролора. Мислим да је то погрешан и доказано неуспешан концепт, а то што је доказано неуспешан концепт, о томе смо сви овде сведоци, Србија, наравно, тржишна економија данас. Контролу и кажњавање, чињеница је, треба унапредити и то је нешто што треба дати у руке приватном сектору тако што ће се у контролу приватизације првенствено укључивати они који су најзаинтересованији да она буде што је могуће успешнија.

Предлажем Влади Републике Србије, исто тако и предлагачу, да размисле у некој будућности о мењању и осталих одредаба Закона о приватизацији, јер мишљења сам личног да ту има много штошта мењати, а све у циљу побољшања овог законског предлога и да размисли о усвајању оног модела који сам амандманским путем предложила, а на овом месту испред ДХСС за овако предложене измене закона ћу гласати, пре свега мислим на одредбу 20иж, која је одлуком Уставног суда проглашена неуставном.

На крају, препоручујем да размислите о амандману који сам поднела. Хвала.