Олгица Батић ДХСС - СПО

18.07.2013.
Девето ванредно заседање (2013), Заједнички начелни и јединствени претрес о тачкама 2.; 3.; 4. и 5. дневног реда (2013)
Уважени министре, начелниче, изборни чланови ДВТ, своје излагање ћу можда почети мало неуобичајено. Наиме, има већ 659 година од како је усвојен Законик цара Душана, који је у нашој земљи познатији као Душанов законик. За оне који то не знају, тај законик усвојен је 21. маја на Сабору у Скопљу 1349. године. Тај законик је, опет за оне који то не знају, допуњен пет година касније на Сабору у Серу. За оне који не знају где је Сер, то је подручје данашње северне Грчке. Тачне координате вам не могу дати, али рецимо да се налази неких стотинак километара северно од Свете Горе. За оне који воле да путују на Тасос, кад стигну до Тасоса треба да знају да су прошли управо кроз Сер.
Исто, чини ми се, толико година је прошло у свом нашем правном незнању. Наиме, заправо једини правник с наших простора који је схватио шта је то право, а шта то право није, био је Валтазар Богишић, који је савременик још једног правног великана, Теодора Тарановског. Ако ме питате ко је Теодор Тарановски, то је онај исти човек захваљујући коме и оно мало што неки знају о Душановом законику, знају управо захваљујући њему.
Ако ме питате шта је то заједничко између Валтазара и Теодора, једног Србина који је био професор права у Русији и једног Руса који је био професор права у Србији, свакако је заједничко да с обзиром да су провели засигурно и један и други нешто времена на истоку, нешто времена на западу, чињеница је да су били и присталице једне исте школе. Ако ме питате која је то школа, Фридриха Савињија. Ко је тај Фридрих Савињи? Рецимо, данас да је жив, прво што би урадио, укинуо би копаоничку школу природног права. Ко се са њим не би сложио? Не би се сложио, рецимо, Жан Жак Русо. Ко би се са њим сложио и одмах ставио катанац на исту ту школу, обожавану копаоничку школу? Рецимо Макс Вебер. Замислите, гле чуда, и Влатазар Богишић и Теодор Тарановски и Макс Вебер су схватили да право има своју историју, па заправо чак и да природа има своју историју. Ми то не схватамо.
Лепо је бити члан природно-правне школе, јер у тој школи права падају са неба. Али, када се говори о историјско-правној школи, то је мало теже. Ту морају да се засучу рукави, мора историја добро да се проучи, па онда да се пишу неки закони. То само показује, нажалост, да у нашем правном систему постоји много више правних ленштина него правних радилица.
Можете ме питати какве све ово везе има са Предлогом закона о прекршајима. Има, наравно, увек има. Они који траже, увек могу да нађу неку везу. Заправо, није само језик оно што се преноси вековима са колена на колено. Преносе се правила, преносе се, ако хоћете, и читави правни системи. Не пере човек косу и не тушира се зато што је то прописано правилником о фитосанитарној заштити, него зато што се то уобичајило, али неким другим путем. Даћу и дефиницију обичајног права.
Наиме, да би допутовали до овог предлога закона о прекршајном поступку и тиме до главног проблема који се зове пропаст српског правосуђа, морамо да путујемо преко Душановог законика. Није Душанов законик толико познат, тако велик зато што га је тамо написао наш неки владар. Писали су и други владари неке друге законе, али знате ли чије име они носе?
Познат је тај Душанов законик и управо из једног разлога, зато што га је Србија примењивала сама од себе, то ћу опет поновити, сама од себе. Примењивала га је за живота цара Душана, после његове смрти. Примењивао се тај исти Душанов законик и за време Мрњавчевића и за време Косовске битке. Кладим се да многи не знају да се тај исти закон примењивао и за време Турака. Примењивао се и у 18. веку, са почетком 19. века итд. За сво то време примене Душановог законика, Србија га је примењивала додуше више као обичаје. Али, оно што је парадокс, јесте да га је примењивала много доследније него што ми данас примењујемо било који закон који у овом парламенту изгласамо.
Ако ме питате сада зашто га је примењивала после његове смрти, када нико није имао обавезу да нас на тако нешто натера? Открићу вам и ту тајну, јер ту долазимо до главног проблема који сам вам већ рекла, а зове се пропаст српског правосуђа, и тиме и до Закона о прекршајном поступку.
Могу да се осврнем на једну чињеницу. Наиме, поштовала је Србија тај исти закон цара Душана, зато што је Душан одмах по свом крунисању 1346. године наредио припрему тог закона. Оно што ћу посебно нагласити, тај закон припреман је, пазите, четири године. Значи, припреман је четири године, а онда је девет година трајао рад на његовом усавршавању. Дакле, тај закон у потпуности је завршен тек након 13 година рада и замислите још једну чињеницу – броји 201 члан.
Зашто сам све ово рекла? Зато што ми данас пред собом имамо Закон о прекршајима који броји 343 члана, обимнији је од Душановог а рађен доста краће. Наравно, када неки закон уђе у скупштинску процедуру па, могу рећи, онако на пречац, а са добром намером да уреди прекршајни поступак, мислим да то и није баш најбоље решење.
Наравно, после већ поменутог цара Душана, Теодора, Фридриха, како год хоћете, морам напоменути и Михајла Константиновића, оног истог творца чувеног Закона о облигационим односима, који је и данас на правној снази и који и данас примењујемо. Сви су они схватили све ово што сам већ напоменула.
Можда ће неко рећи да су ово прејаке речи за један закон о прекршајном поступку. Ја не сматрам тако. Објаснићу вам и зашто не сматрам тако. Зато што сматрам да Закон о прекршајном поступку, поред Закона о општем управном поступку јесу, заправо, закони на којима треба да почива једна држава.
Ако ме питате – зашто? Ево одмах и одговора. Прво зато што држава и ми као друштво треба да функционишемо на три системска правна нивоа. Ако ме питате – који је први? Засигурно је први Закон о општем управном поступку јер он, наравно, регулише понашање администрације. Други ниво јесте управо поменути Закон о прекршајном поступку. Он санкционише понашање свих оних других поводом функционисања државе. Трећи ниво јесте, наравно, Закон о кривичном поступку, који санкционише она најтежа понашања. Дакле, свако оно понашање које није кривично дело, а којим се систем функционисања нашег народа и нашег друштва, уколико хоћете, и нашег правног система угрожава, онда то јесте прекршај. Баш из тих разлога, систем утврђивања прекршајне одговорности, као и читав систем извршења прекршајних санкција мора да буде апсолутно беспрекоран.
Овај закон да би остварио своју буквалну примену, односно он треба да оствари своју примену баш из разлога што уколико, чини ми се, управо овај закон о прекршајима, буде имао и једну једину ману, бојим се да ће се та мана одразити и на примену сијасет других закона, не само оних који су донети и који су већ на својој правној снази, него и оне које у будућности буде усвајала ова Скупштина.
Наравно да је министарство морало да организује једну широку размену. Чули смо да је организована и јавна расправа, ако сам добро запамтила, 23. октобра 2012. године, али једна. Чула сам и раније нека оправдања, не само од министра правде него и других министара – о свему можете подробније да се упознате на сајту. Знате како, мене не интересује шта стоји на неком сајту, моје је право да ме то не занима, на сајту можете стављати много тога. Једино ме занима оно што званично као предлог неког закона уђе у скупштинску процедуру.
С друге стране, Министарство правде је управо то које треба да организује неке расправе и то не само једну расправу, која треба да организује семинаре, која треба да организује скупове, округле столове, шта год хоћете, да се о свему расправља, да се о свему дебатује и тек на крају да се изнађе онај предлог који ће ући у Скупштину, а та Скупштина да има на располагању не месец дана, можда чак и мало више, како би се видело да ли је баш Предлог закона неко најбоље решење, или ми као народни посланици можемо допринети да он буде још бољи.
О конкретном закону имам гомилу похвала. То ћу јавно изнети. Моја прва похвала иде, пре свега, зато што је регулисано издавање прекршајног налога. Мислим да то увођење прекршајног налога као института треба да унесе једну револуцију у наш правни систем, али мислим да неће унети револуцију у наш правни систем само из једног простог разлога, зато што други делови прекршајног система неће моћи да га испрате.
Зато су јако битне јавне расправе, не само једна и не само да би се неко тамо свађао, већ зато што су два мозга увек паметнија од једног и, наравно, 200 увек од 20.
Таксативно ћу навести шта је добро у овом закону. Одлично је то што се дефинише одговорност правног лица, што се уводи рад у јавном интересу који подржавам свакако, то што се новчана казна може заменити радом у јавном интересу, што се заправо кроз читав овај предлог закона тежи да се застаревање прекршајних поступака сведе на најмању могућу меру, зато што се оштећеном дају већа права у прекршајном поступку и, чини ми се, иде се у правцу што бољег функционисања управо тог прекршајног поступка, зато што се јавном тужиоцу дају овлашћења, заправо, боље се дефинишу овлашћења која су и до сада постојала, зато што се проширује и зато што се конкретизује институт прекршајног налога, што је фантастична идеја и мислим да је једна од кључних у овом закону, који треба да допринесе и омогући његову ефикасност у примени, зато што се извршење санкција сада покушава овим предлогом закона учинити ефикаснијим, зато што се дефинише јединствени регистар.
С друге стране, морам имати и неке критике. Била сам докона па сам за викенд спремила неких 30 амандмана, горе-доле, мање-више, није ни битно, али ћу се осврнути и на то шта је лоше у овом закону. Наравно, то је моје мишљење а ви га доживите како год хоћете.
Лоше је што иако се спомиње одговорност страних правних лица, мислим да се није водило рачуна о томе да ће се приближавањем, а свакако идемо у циљу приближавања Србије ЕУ, бити код нас на домаћем тржишту присутно све већи број страних правних лица која ће обављати послове без отварања икаквих представништва. Штавише, по законској терминологији из члана 31. став 2. ниједно страно правно лице које буде пословало у Републици Србији, на нашој територији, неће бити одговорно за прекршај, јер закон каже да ће за прекршај одговарати само она страна правна лица која буду имали своја представништва овде.
Мислим да је то толико дивно, да већ сутра када буде било могуће њихово пословање без отварања представништва, ниједан страни директор који буде имао имало мозга неће отварати представништво, јер без отварања представништва ће његова фирма моћи да функционише а да не буде кажњена ни за какав прекршај, иако послује на нашем тржишту.
С друге стране, већ сам рекла у име ДХСС да изузетно подржавам рад у јавном интересу. Жао ми је што је такав институт постојао а до сада није примењиван, или је изузетно ретко примењиван. Наравно, подржавам предлагача и имам потпуно разумевање за тако нешто када се то предвиђа овим предлогом закона.
У члану 35. Предлога закона је предвиђено да се рад у јавном интересу може прописати и уредбом. Чини ми се да се баш није знало у ком правцу треба да се иде, па се определило за компромисно решење, управо зато што је постојала дилема да ли дозволити поџаконским актима да прописују ову казну, а под тим поџаконским актима подразумевам и прописе локалних самоуправа, или то дозволити само да буде регулисано законом, па се заузело, услед дилеме, једно компромисно решење да се то може учини и уредбом.
Нисам поднела амандман на овај члан зато што сматрам да постоје, можда, и добри и лоши аргументи за овакво питање. На крају крајева, могуће је донекле прихватити и те обе крајности, посебно у погледу субјеката који раде у јавном интересу може да прописује као казну, али нисмо имали прилике да о томе стручно расправљамо, или бар да чујете и мишљење неких од нас.
Мислим да када већ помињемо овај рад у јавном интересу, мислим да се струци, пре свега правној струци, а има их овде гомила посланика правне струке, требало дати једна шанса како би и они предложили неке своје модалитете спровођења једне овакве идеје коју, наравно, подржавам.
С треће стране, Србија мора да води рачуна и о својим интересима. Мора да кажњава странце на онај начин на који не кажњава домаће субјекте. Зато је било, по мом личном мишљењу, потребно увести и створити кроз систем прекршајних санкција једну тзв. црну листу. То није ништа чудно, јер то постоји и у другим земљама за стране компаније. Поједине земље ЕУ ће у случају најзначајнијих прописа очас посла забранити некој страној компанији не сам да послује него да промоли нос на њихово тржиште у било ком сегменту, независно од тога да ли она на том тржишту имају отворена представништва или та представништва уопште немају. Управо се на тај начин један систем, па ако хоћете и економски, у крајњој линији ако хоћете и правни систем, штити управо од напада с поља. У систему заштитних мера није предвиђена једна таква могућност већ само забрана појединих делатности на одређено време.
Мислим да држава, па уколико хоћете и правосуђе, мора да буде одлучније од тога. Држава мора да обезбеди један такав систем у коме ниједно правно лице које је у власничким везама са починиоцем прекршаја, са прекршиоцем, не сме да промоли нос на ово тржиште. Данас постоји гомила фиктивних компанија. Сви смо ми сведоци тога. Ништа чудно у земљи Србији. Оне нападају наше тржиште испаљујући оне своје чувене фантомске метке на пример са неких острва, рецимо Девичанских острва, и онда држава мора да гради систем, а то је правосуђе пре свега, које ће нас чувати од таквих напада. Мислим да су то управо ове црне листе које сам поменула, које сам покушала кроз амандман да предложим. Мислим да се прихватањем амандмана, ако не могу дати неки резултати, онда бар начети један пут ка томе. Мислим да сте по овом питању требали да организујете једну озбиљну јавну расправу.
Иако сам можда у мањини, можда нисам, то ћу говорити у расправи у начелу и у расправи у појединостима, а и када будем користила време своје посланичке групе, мислим да продужење рока застарелости је апсолутно лоше решење. Подсетићу да су они професори правног факултета и то они који су унапредили правни факултет, не само Правни факултет у Београду јер не постоји само Правни факултет у Београду, постоји и у другим градовима у нашој земљи, поставили систем у коме апсолутна застарелост наступа за две године и пуно је разлога зашто је то тако и пуно је разлога управо за тако нешто.
Све посланичке групе су добиле допис “транспарентности Србије”, који су мишљења да тај рок треба да буде дужи. Мислим да они греше зато што имају у виду само једно. Имају у виду корупцију, али прекршаји се не прописују због корупције јер уколико рецимо поломите стакло на неком излогу, то неће имати никакве везе са корупцијом, али ће са прекршајем имати и те какве везе.
Наиме, лично сам схватања да онај прекршај који се не санкционише у најкраћем могућем року не вреди га ни санкционисати касније и онда постављам питање – чему сврха да санкционишете за тек четири године, а чињеница је да се многе пресуде у прекршајним поступцима управо доносе пред крај истека рока застарелости. Мислим да ће са друге стране повећање тог рока застарелости утицати на повећање броја нерешених предмета, али о томе ћу нешто касније у појединостима.
Коначно, сматрам да су и добре измене које се односе на извршење прекршајних казни и да је јако добро што се коначно дефинишу и регистри који су толико потребни нашој земљи. Међутим, да сте писали ДХСС и да сте нам дали могућност да вам помогнемо у креирању овог закона, имали смо добру вољу, али нисмо наишли на слух од стране вас, онда би могли да чујете и неке наше аргументе које би вероватно усвојили, а то је да се оснује јединица за наплату прекршајних казни, јер досадашњи систем показује гомилу мањкавости у свом свом пуном обиму, а само она казна која се изврши у прекршајном систему јесте казна која има смисла.
Имајући у виду ширину поља на које се прекршаји односе и имајући у виду бројност прекршаја, потребно је централизовати систем извршења прекршајних санкција како би то извршење било што ефикасније, јер бадава вам прекршајни поступак, нарочито уколико он траје четири године, колико би по оваквом једном Предлогу закона требао трајати, ако на крају прекршилац избегне да плати казну, а вест о томе се јако брзо чује и онда долазите до тога да то неповољно утиче на примену прописа.
Са друге стране, имајући у виду колико се новца наплати за систем прекршајних санкција, тако једна јединица уопште не би повећала државне расходе ни за један једини динар, већ би кроз повећање ефикасности наплате на укупне прекршаје и приходе повећала, а кроз учвршћивања система извршења казни учврстила би и сама правни систем, правосуђе, па и саму државу. Ако хоћете, ми у ДХСС смо имали план за тако нешто. Покушали смо да вас добијемо и нисмо успели. Више среће неки други пут.
На крају, желим да напоменем још једну ствар, а то је да због оваквих нових института који су предложени овим предлогом закона ДХСС ће наравно подржати овакав предлог закона због гомиле оваквих решења којим се оваквим предлогом закона предвиђа. Наш глас нећемо уцењивати прихватањем амандмана. Не морате да их прихватите, иако има доста озбиљних амандмана који захтевају и озбиљно читање. У виду једне необавезне препоруке, препоручујем вам да их подробно прочитате, јер од њиховог усвајања нећу имати ја користи, господине министре, већ ће корист имати Министарство правде, а у крајњој инстанци имаће је и Влада Републике Србије.
Хвала, пошто ми време истиче, наставићу касније пошто ћу користити и време своје посланичке групе.