Олгица Батић ДХСС - СПО

28.06.2013
Седмо ванредно заседање (2013), Заједнички јединствени претрес о тачкама 6. и 7. дневног реда (2013)

Поштовани министре, даме и господо народни посланици, ја ћу се држати искључиво стратегије, која је лепа и питка за читање, заправо, сама представља списак жеља, без акционог плана, али када буде акциони план на дневном реду, тада нешто више о њему.
Оно што је посебно изазвало овде расправе, наравно не званичне расправе, што се Стратегијом за реформу правосуђа предвиђа потреба за изменом уставног оквира и заправо њиме се предвиђа промена Устава.
Уколико је та Национална стратегија за реформу правосуђа, заправо, повод за отварање питања промене Устава и то истог оног Устава, оног хајдучког и козачког који је донет 2006. године, преко ноћи као да је у стилу заседања АВНОЈ-а, што су и демохришћани о томе говорили 2006. године, па чак и Обала Слоноваче је расправљала о свом Уставу шест месеци, онда бисмо били спремни да подржимо овакву стратегију и без потребе да смо прочитали и једно слово, али смо је прочитали добро, прочитали смо и акциони план, али овде није кључно питање промене Устава, о томе неки други пут.
Овде је реч, односно питање да ли разлози који су наведени у овој стратегији заправо оправдавају његову измену. Покушаћу да кренем неким редом, држећи се искључиво наведене стратегије.
На самом почетку, морам да нагласим да свака стратегија о реформи правосуђа представља један достигнут ниво свести о свим значајним питањима за правосуђе и без обзира какав је законодавни оквир у коме правосуђе једне земље делује, примена тих закона, увек остаје на индивидуалном нивоу, односно у рукама судија, која нису, наравно, никаква митска бића, богом дана, већ само људи од крви и меса и нема никакве сумње да је јако тешко постићи ту равнотежу, између, са једне стране, независности и са друге стране, непристрасности судија, ефикасности, правичности, а са треће и четврте стране, ако хоћете и тим пре због тога што независност и непристрасност захтева висок степен слободе, а наравно који је међу правницима формулисан као слободно судијско уверење, а ја вас молим да у неком наредном периоду детаљније формулишете то слободно судијско уверење, будући да ту слободу многи схватају буквално.
Дакле, правичност као једно посебно осећање за правду које судија годинама треба да негује јесте израз особина личних судије које се изграђује годинама.
Равнотежа коју сам поменула ни у једној земљи у свету није била последица интервенисања извршне власти у правосуђу, у судској власти, је л’ тако, као трећа грана власти, већ тамо где је таква једна равнотежа постигнута. Она је добијена једном вишедеценијском правосудном изградњом правосудног система и то оним штеловањем те комплексне друштвене институције.
Имам потпуно разумевање према тој већ излизаној употреби речи реформа, од које ми је искрено мука. Морам да кажем да ниједно правосуђе које се реформише, не може у догледној будућности да буде добро. Знате, реформу не можете да спроведете преко ноћи.
Свака реформа правосуђа прво уништи то правосуђе, а томе смо већ сведоци, а потом следи дуга и мукотрпна изградња и то смо видели на прошлој реформи, али упркос многобројним критикама тада, овај парламент је решио да неке ствари мора да ломи преко колена. Пар година касније, дошли смо у ситуацију да поступамо по оном принципу, хајдемо све испочетка.
Мој коначни суд, зависиће од акционог плана, о чему имам да говорим много тога, када он буде презентован. Оно што је добро у овој стратегији, јесте што се не предвиђају некакви драматични ломови, али историја је ту да нас поучи, да је сваки нагли пораз, управо у том систему, заправо у правосуђу урушава судијску функцију, чини несигурном, а онај ко суди, суди увек о животима и правима неких људи и не сме осећати несигурност у свом положају, јер ако га осећа, онда неће судити онако како треба.
Да бисмо сагледали ову стратегију у свој својој укупности и да бисмо је правило оценили, прво морамо да видимо, због чега је то српско правосуђе толико лоше. Лоше је из једног простог разлога који је формулисан давно у једној изреци. Оних дана када је наше друштво од 1990. године па надаље ушло у процесе мењања и економског и политичког и административног система и свих других могућих система, који год они били, ова држава је прво одлучила да скочи, па да тек онда каже – хоп.
Бојим се да ова држава никада није схватила и да ми као друштво нисмо схватили једну просту ствар, а то је да није суштина правосуђа да доноси правду. Мислим да у том смислу није ни адекватан назив Министарство правде, пре министарство правосуђа или министар права, али то неком другом приликом, јер онај који мисли да је правда нешто што човек може да донесе, заправо сматра себе ни мање, ни више, него Богом, а правда је религиозни појам. Ако хоћете, она је и филозофски појам, а ако хоћете још детаљније, имате и онај Аристотелов појам правде, можете га прочитати, али о томе ћу нешто касније када будем говорила о овом начелу квалитета правде, јако занимљивом начелу.
Напротив сврха правосуђа јесте да решава друштвене сукобе. Наравно од Хамурабија, па све преко Цицерона, Константина Великог и Цара Душана, судови имају основни задатак да решавају све сукобе у једном друштву, и то како оне просте сукобе међу људима који су се окончавали крвљу, тако и све оне друге сукобе који настају око имовине, запослења, породице итд. Од свих ствари које сам до сада навела, имам наравно једну дилему, а наравно то је да нам ни за један једини динар неће порасти стандард све док судови активно и ажурно не почну да решавају своје проблеме, а њих има на претек. У контексту економије сукоби око економије јесу ургентни. Ако погледамо статистику онда можемо да учинимо да су многе фирме пропале управо зато што су биле последице дугогодишњих судских процеса.
Наравно, ако погледамо текст стратегије види се једна тачна бројка. То је да у Србији постоји нешто око 3,5 милиона судских поступака. На седам милиона становника, ако их оквирно узмемо да их има седам у нашој земљи, то је драматичан број. При том имамо око 2000 судија, што значи да ми заправо на једног судију имамо око 1.700 судских предмета. Ако гледамо упоредно-правну анализу у Србији је 2012. године Србија са седам милиона становника имала 1.900.000 нових судских поступака. Велика Британија је са 63 милиона становника те исте године имала свега 2.340.000 нових судских предмета. Дакле, у Србији на свака 3,6 становника долази по један судски предмет, а у Великој Британији је нпр. на један судски предмет долазио на сваког 27 становника. Сада не треба бити паметан да би се схватило да у Србији по глави становника има седам и по пута више судских предмета, него замислите у Великој Британији.
У контексту овог морам наравно дати један пример. Немачка је 1971. године у свом правосудном систему имала око 13.000 судија. Међутим, како је постало извесно да ће Берлински зид пасти, да ће доћи до уједињења Источне и Западне Немачке, тако се истовремено у тој истој Немачкој развијала свест о томе да ће заправо трансформација оне комунистичке Источне Немачке у једно потпуно тржишно, и једно демократско друштво изазвати већи број сукоба у друштву него раније. Та свест довела је до чињенице да се тамо ишло у циљу повећања броја судија и то на 21.000 те исте 1971. године.
Иако је Западна Немачка тада већ била уређено друштво, за разлику од Источне Немачке, која ће то постати наравно тек касније, као таква представљала ослонац њеног развоја, упркос томе број судија је повећаван како би правосуђе управо било ефикасно, и како би оно успело да се избори са свим оним изазовима које је донела и економска и политичка трансформација.
Међутим, ми упорно избегавамо да кажемо истину, а то је да Србија нема довољан број судија. Србији је неминовно потребно повећање броја судија. Економисти не треба да брину због моје чежње за повећањем броја судија, јер будите сигурни да сваки динар који је уложен у правосуђе вишеструко се враћао, уколико то правосуђе једног дана буде ефикасно, уколико се повећа брзина решавања судских предмета, а та брзина решавања судских предмета смањује укупне трошкове економије, а саму привреду, заправо ослобађа једног дуготрајног чекања на решавање проблема чије одуговлачење заправо привреда никада не може да трпи.
Наравно, сада ћу кренути нешто конкретније мало о самом тексту реформе правосуђа. На прве стране, морам да кажем да имам неке критике. На страни 1. ви кажете новом стратегијом обезбеђујете континуитет реформе правосуђа. На другој страни говорите о томе да заправо то није континуитет него је нова стратегија. На страни три то је реформа реформе. Сада мени није јасно шта од тога ова стратегија представља?
У погледу ових кључних начела и приоритета, ви сте их онако лепо систематски сложили у пет, мени само молим да објасните ово начело квалитета правде. Ја га заиста не разумем. Знам за Аристотелов појам правде. Знам да земаљска бића теже правичности, а та правичност иста, заправо значи конкретизацију правде у појединачном случају, а томе се тежи, с тим да све што је законито не мора бити и правично. Молим да ми објасните то начело квалитета правде. То је нешто што мени овако остаје непознаница.
Говорите о решавању предмета у разумним роковима. То је нешто што морам да похвалим. Коначно и прошле године Уставни суд је први пут установио повреду права на суђење у разумном року и право на живот и то у предмету “Топчидер” о коме истрага траје већ девету годину. То је та ефикасност правосуђа. Наравно, похвалићу оно што је предвиђено, што се зове решавање предмета у разумним роковима.
У погледу унапређења статуса Високог савета судства, Државног већа тужилаца и нормативног регулисања одговорности ова два тела. Овде се заправо прича о некој светлој будућности правосуђа, мада ја мислим да она не може да буде светла. Не може да буде светла из разлога што читавом стратегијом, бар у овом облику у коме се она налази, заправо се ствара олигархија и то захваљујући Правосудној академији која преузима надлежности и Високог савета судства и Државног већа тужилаца у вези предлагања кандидата. Они заправо формално настављају да предлажу те кандидате, али са оног списка који им достави Правосудна академија, тако да основна улога ових институција се своди на само прослеђивање списка даље, тј. парламенту, а док се и парламент као законодавно тело једног дана потпуно не искључи из свега овога. Видимо да ова стратегија и њен акциони план иду управо у том правцу.
Наравно, морам овом приликом, будући да сте присутни, да искористим прилику да неки који су запослени на Правосудног академији кажу да је никако не оправдавају, али морају да је бране “ексофицијом”, шта год то значило.
Што се тиче уједначавања судске праксе, овде се помиње Врховни касациони суд. Немерљив значај, имаће доступну свеобухватну базу судских одлука, итд. То је све у реду, али овакав начин на који сте формулисали уједначавање судске праксе, бојим се, ми припадамо, колико ја знам, континенталном правном систему, а овим доприносите његовом приближавању англосаксонском правном систему, па у најмању руку, ми се приближавамо и прецедентном праву.
Мислим да ћете овако нешто тешко спровести у пракси, тим пре што се нарушава бар овим начином на који је формулисано уједначавање судске праксе, нарушавате самосталност судијске функције, а посебно, оно што сам већ рекла, слободно судијско уверење.
Ево, конкретан пример, господине министре, за насиље у породици, једно веће каже да је за постојање тог дела довољна једна радња. Веће неког другог суда ће рећи да је за постојање тог кривичног дела потребно да је радња извршења континуирана, односно да је трајна, док ће на пример веће неког трећег суда рећи да за постојање тог кривичног дела мора да буде преузето више радњи према оштећеном. Рецимо, од оваква три става, мене баш занима шта би ви изабрали? То је што се тиче уједначавања судске праксе.
У погледу актера реформе, то сам већ наравно изнела, што се тиче Правосудне академије, али када се говори о потребама за изменама уставних оквира, па онда говорите о решењима, искључење Народне скупштине из процеса избора председника судова, судија, јавних тужилаца, итд, нећу све читати, морам да кажем, да ли ми то заправо, да ли ова стратегија за реформу правосуђа има тенденцију да мења Устав само зато да би она се спровела. Рећи ћу и зашто се захтева промена Устава?
Знате како, систем, односно Устав, служи не да се мења систем, како коме падне на памет, зато је и највиши правни акт, ма шта ја мислила о Уставу. Оно што сам мислила, рекла сам. То вам је као кад погрешимо и купимо наравно погрешна врата за кућу, па онда уместо да купимо права врата за кућу, ми рушимо кућу да би њу подобили купљеним вратима.
Наравно, овде као да провејава намера или се бар тако мени чини, да се судска власт потпуно маргинализује и заправо ставља под контролу извршне власти, контролише из једног центра, а тај се центар назива Правосудна академија. Оно што је јако занимљиво јесте чињеница да директор те Правосудне академије нема ни положен правосудни испит.
Одговорност за реализацију циљева активности предвиђених стратегијом реформе, састављено од 15 чланова и сад се ту набрајају који су чланови и мени је овде јако занимљиво што нигде нисте поменули категорију помоћника, дакле, они који раде јако пуно и као да су некако намерно изостављени.
У овом моменту имате 2.500 помоћника, па мислим да би бар и они требали да заслуже, ако ништа друго, да буду поменути управо у овој стратегији, нешто касније о томе, заслужују да буду поменути у овој стратегији посебно зато што имају удружење и то замислите, на републичком нивоу. Поднели су иницијативу Уставном суду, а када смо већ код уставног суда, постоје три иницијативе поднете уставном суду, а све у вези члана 40. Закона о Правосудној академији, и то његовог става 8, о томе наравно нешто касније, уколико ми време буде дозволило и користићу и време своје посланичке групе.
У погледу нејасних стандарда избора, опозива, резултата рада, напредовања за судије, итд, ви овде говорите, заправо, негде сте ставили тачку, а требали сте да стављате зарез па онда да завршите реченицу до краја у овој стратегији правосуђа.
Кажете – Државно веће тужилаца није поднело поџаконски акт. Написало је Правилник о вредновању рада тужилаца и заменика јавних тужилаца и то је послато у Брисел и то би ви требало да знате, пошто сте по функцији члан Државног већа тужилаштва.
Кажете даље – Високи савет судства и Државно веће тужилаца нису поднели поџаконске акте којима би утврдили критеријуме, мерила и поступак за напредовање и вредновање рада судија и јавних тужилаца, односно заменика јавних тужилаца, иако су на то били обавезни по закону од 90 дана од дана конституисања Савета.
Све је то тачно, само што сте морали да убаците и следећу реченицу, а то је да је то била обавеза првог савета Државног већа тужилаштва из 2009. године, а не оног Државног већа тужилаца који је изабран априла 2011. године. Требало је овде да ставите зарез, па да наставите реченицу до краја.
Са друге стране, кажете да је у погледу ВСС у децембру 2010. године донео етички кодекс, а Државно веће тужилаца тек треба да га донесе. Не треба да га донесе, будући да га је већ урадило, само треба да се озваничи наравно.
Што се тиче тога, такође кажете, не завршавате реченицу у погледу опет Државног већа тужилаца, не знам из ког разлога, Државно веће тужилаца је 20. маја 2013. године изабрало своје дисциплинске органе. Е сад, етички кодекс ДВТ налази се такође у завршној фази. Не знам зашто ове податке о Државном већу тужилаца нисте ставили у стратегију, а будући да су тачни.
Наравно, што се тиче израде програма САП, ту би могла и сат времена, о томе, али немам времена. У оквиру Јавног тужилаштва, увођење САПО софтвера укључено је у ИПА 2008. пројекат, итд. Морам овако брзо да причам да би стигла да кажем све што имам.
Овде се може говорити да се овде ради о једној класичној отимачини на једном неозбиљном пројекту, а који нема чак ни смисао који му је иницијативно постављен.
Замишљен је тако да треба заправо да се омогући електронско праћење предмета, тако што се скенира све оно што стигне у Јавно тужилаштво, међутим, направљен је систем да се скенира само прва страна на којој се налази бар код – то је оно кад одете у продавницу и купите неки производ, оне цртице и бројеви испод онога што вам откуцају на каси. Један мој колега, који је стицајем околности јавни тужилац, шаљиво је карикирао када је кренуо на ову обуку, па је питао девојку која их је обучавала: “А шта ако мени дође, рецимо, 10 кг доказа? Хоћете ли све то скенирати? Хоћу ли ја све имати у електронској форми?” Она му каже: “Не. Имаћете само прву страну”. Толико о томе.
Код привредних судова ситуација је још катастрофалнија. Скенира се само оно што је битно. Не знам који је тај ко ће процењивати шта је битно? Ако ће процењивати, онда сте требали да ставите да ће оно битно процењивати судећи судија, а не да неко од административног особља или, не дај боже, неко из писарнице, одлучује о томе шта је битно а шта није.
Дакле, резултат овог тренутног електронског праћења прописа и ове тренутне обуке јесте садашња либра плус скенирање прве стране са све кодом.
У погледу делотворног коришћења ресурса у судству и тужилаштву, има једна реченица: “Процес преношења одговорности за доставу писмена на приватни сектор није започет. Достава се свим судовима врши преко поште и достављача запослених у судовима”. То је јако занимљиво јер отвара широк спектар могућности злоупотребе. Рецимо, незаинтересоване и оне који су потпуно професионални достављачи, у виду службеника поште, треба заменити запосленима у приватном сектору, који су по правилу слабо плаћени и који те послове често раде као привремене и немају шта да изгубе и то може довести управо до штетних последица о којима сам говорила, а у виду неуручивања отправка и слично. На пример, замислите мене да будем у дослуху са неким достављачем и да ми каже да ми не доставља, на пример, из неког времена. Савршено за злоупотребу и за даље ширење корупције.
Овде ћу завршити. Хвала.


Медија центар Категорије ДХСС у Скупштини Олгица Батић ДХСС - СПО

Контакт

Адреса: Теразије 14, Београд 11000
Ел.пошта: info@dhss.rs
Телефон: +381 (11) 3620 407, 3620 411
Факс: +381 (11) 3620 297