Олгица Батић ДХСС - СПО

15.12.2012

Девета седница Другог редовног заседања (2012), Заједнички начелни претрес о тачкама дневног реда (1-4. тачка) (2012)

Поштована потпредседнице, поштовани министре, државни секретару, данас када је у јеку борба против корупције и криминала што поздрављамо, а за коју се ДХСС годинама уназад залагала и борила, као између осталог, и СПО, услед чега је трпела и драматичне последице које су се често огледале у отвореном реваншизму свих оних снага поводом чијих хапшења

се јавност и радује, овај парламент данас расправља о Предлогу измена и допуна Кривичног законика, који сматрам вероватно као и већина вас једног од најважнијих, ако и не најважнијим законом једне земље.

Колики је његов значај, нема потребе посебно да наглашавам, јер Кривични законик представља једну баријеру која штити основне вредности сваког појединца, сваког од нас, па и самог нашег друштва, основне принципе и основне постулате, који треба да омогуће ослобађање свог стваралачког потенцијала и заштиту права свих људи.

Оно што је опште познато, јесте да је казна обележје кривичног законодавства, а и теорија исто као и пракса. Врло добро знају да се казна као репресивно средство треба примењивати, а на крају крајева, само изузетно, крајње изузетно, јер једно од основних принципа, савременог, цивилизованог друштва, јесте тај да се друштвени систем вредности треба штити, пре свега неким другим средствима, па тек онда у последњој линији, последњој инстанци када на појединца не може ништа друго да делује, онда треба применити казну.

Бојим се да наша земља годинама уназад није уопште сигурна које су то вредности које се требају штити, па не може да да одговор ни на питање који су то круцијалне вредности, које захтевају кривично правно заштиту и колико то кривично правна заштита треба да буде снажна. Услед тога што држава барем последњих 20 година управо својим грађанима не показује принципијелност у погледу заштите основних вредности, долазимо у ситуацију да грађани све мање верују овој држави, да је правосудни систем урушаван из године у годину, тако да и у правосудни систем верују све мање и мање, а чији су буквално, на крају крајева и власници, а многи су крварили за постојање ове, али не и овакве државе, не и оваквог правосуђа.

Зато сваки пут када се пред овим парламентом почне разматрање и нађе Предлог закона, односно у расправи, Кривични законик, ми морамо да имамо у виду и на уму једну просту ствар, а то је да, пре испитивање Кривичног законика значи преиспитивање свих основних вредности нашег друштва које би Кривични законик морао ултимативно да штити.

Свој суд о предложеним изменама и допунама како Кривичног законика, тако и Закона о кривичном поступку, даћу у свом даљем делу излагања, али вас такође подсећам да као и држава и друштво, немамо тај изграђен систем вредности о којем сам већ причала и који би био препознатљив, јасан и нашим грађанима био потпуно неупитан. Ми немамо консензус као друштво око тога шта је то неприкосновено и шта то без изузетка треба штити, поводом које заштите ће се и прописивати драматичне санкције које уливају страх и потенцијални страх сваког онога ко те вредности жели да уруши.

Бојим се да се деценијама управо уназад крећемо у обрнутом смеру и тако се никада не деси да ми заправо имамо друштвени консензус око тога шта држава својим казнама треба да штити, па да се због тога казне пропишу, већ се деси обрнуто.

Прво се десе некакви проблематични проблеми који овакву урушену државу још додатно урушавају и воде све већој њеној декаденцији, а тек потом држава се досети да те проблеме заиста и отклања.

Мислим да, идући таквим стазама никуда нећемо стићи.

Поводом предложених измена и допуна Кривичног законика, имам и похвале и замерке, о чему сам наравно свој став делом и дала кроз бројне амандмане које сам на овај предлог поднела. Предлагач је предложио да се брише одредба по којој се, особи која је пријавила корупцију, враћа оно што је на име корупције дала. Уколико то избришемо, опет ћемо показати да у систему вредности ми заправо тумарамо са некаквим повезом на очима. Ово због тога што брисањем управо овакве одредбе која тек неколико година живи у нашем законодавству, држава показује да ни она није уједначена по ставу да ли је пријављивање корупције или да ли то само пријављивање корупције треба стимулисати или га треба дестимулисати. Од када је то правило усвојено у нашем Кривичном законодавству, грађани су пред државне органе управо одлазили са свешћу да уколико им неки службеник затражи мити у износу од 100 или 200 евра, уколико они тај мито дају, па потом оду у полицију и то пријаве, па полиција пронађе тих 100 или 200 евра, онда одузму, грађани су знали да ће им тај износ који представља некада и пола њихове плате или пола њихове пензије бити враћен.

Упркос тој свести која је заживела и тек би требало стимулисати, данас предлагач предлаже брисање такве одредбе. Када се тај случај деси грађанину који не зна да се то правило променило, а многи од обичних грађана Србије неће знати да је промењена оваква законска одредба, не преостаје ништа друго него да киње сопствену државу, јер је до јуче важило нешто друго, друго правило, он је добронамерно то кривично дело пријавио и да га није пријавио, нико не би ни знао да је тај службеник управо био корумпиран.

Уместо да се такав грађанин који пријави кривично дело корупције награди, он би се по Предлогу закона заправо кажњавао, тако што би му се на пример пола плате или пола пензије коју је малтене инвестирао ради пријављивања корупције, оваквим предложеним одредбама не би враћало.

Нећу улазити у питање да ли је то добро или лоше, у то ћу улазити у расправи у појединостима када будем говорила о својим амандманима, али морате имати на уму, уколико је једном укинута смртна казна не можете је враћати опет. Уколико је једно правило укинуто, не можете га враћати опет, јер сте управо укидањем променили систем вредности и успостављате један нови.

Идентична ствар је и са готово сваком другом одредбом предложених измена и допуна, па уколико смо увели принцип да се не може ублажити казна наркодилерима и силоватељима, не можемо тек тако тај принцип да мењамо.

Потпуно разумем разлоге које је предлагач за те примере навео у образложењу, али предлагач мора да има на уму и у виду, да његово мишљење, нити је неприкосновено, нити већинско. Треба уважити и нас као опозицију. Мислим да у овом моменту, у овом тренутку, мањинско, када неко мишљење, управо из тог разлога у кривичном праву не задобије већину, ми не можемо тек тако да мењамо одредбе Кривичног законика, јер су оне постале део нашег друштва које кривично право својим санкцијама штити и у које се вредности наши суграђани уздају.

У прилог свега овога што сам навела, стоји чињеница да се овим законом укида клевета као кривично дело.

Ви знате сами, као што знам ја, знају и већина правника овде, али и многи неправници, да је то са криминалне политичке тачке гледишта, може бити или исправно или неисправно, зависи ко какав став заговара и мишљења су подељена. Упркос томе се принцип по коме новинари не смеју да буду изложени кривичном поступку због својих речи, наметнуо као систем вредности у нашем друштву већ неко време уназад и када се као такав наметне, онда Кривични законик ту вредност прати.

Та вредност је лагано грађена читаву деценију, она није од скоро уведена и када би на крају своју кулминацију доживела променом Кривичног законика управо у том делу. Зато је погрешно да се кривично правне одредбе посматрају само са статистичког гледишта. Уместо смера у размишљању, ја апелујем, не само на ову владу, него и на било коју будућу Владу и вас као министра правде, било ког, да као вредност увек промовишете принцип по коме ће се кривично законодавство, изузетно може мењати, јер сваком променом кривичног законодавства ми мењамо цео систем вредности, а уколико се систем вредности олако мења, онда се и вредност једног друштва мења, а то значи да ми као наш систем вредности нисмо ни лабилни, веома смо нејасни, конфузни, као такви непоуздани и не заслужујемо поверење оних људи који своје животе живе уздајући се у боље сутра или у неки бољи систем вредности.

Они који у такав систем немају поверења, постају или криминалци, нерадници, алкохоличари, нешто четврто или пето, није ни битно, али оно што највише боли, добар део њих одлази у бели свет тражећи систем вредности у који верују и који заслужује њихово поверење.

Демохришћанска странка Србије, као и СПО су странке које поштују одређена вредносна схватања и од којих не одустају. Зато смо увек на путу да се лако одупремо искушењу и у том смислу, можда ћу бити нескромна, али ћу рећи да по том питању многи треба да се угледају на нас, јер би онда ова земља била далеко и срећнија земља.

Много пута смо упозоравали, иступали, износили многе криминалне афере, када добар део њих није имао храбрости, а други део није смео да их изнесе, зато што је у исте те криминалне активности био и умешан.

Ја ћу на овом месту бити критична, тамо где сматрам да за места има критику, а похвалићу и бићу конструктивна тамо где сматрамо да можемо нашим решењима да допринесемо. У складу са тим, похвалићу прописивања појединих нових кривичних дела, нарочито увођење кривичног дела злоупотребе у вези са јавним набавкама.

Лично сматрам да је предлагач закона требао да уведе много веће, по мени, драконске казне, али из разлога баш зато што се овде ради о новом кривичном делу. Ово треба подржати и у том циљу ја у погледу њега нисам ни поднела амандман.

Такође, сматрам да је изузетно добро што је забрањено договарати спортска такмичења и да се та забрана сада уздиже у један ранг који се посебно штити кривичним правом, дакле, уводи се као ново кривично дело и у том смислу га подржавам, али сам личног мишљења да ту добру идеју треба прецизније дефинисати, што јесам у амандману који ћете моћи прочитати и видети.

Међутим, упркос томе што је предлагач навео да је пракса европских земаља да се, цитираћу – скоро по аутоматизму одобрава условни отпуст у случају када је испуњена специјална превенција. Сматрам да је такво решење крајње лоше и сматрам да се коси са основним постулатом нашег српског систем вредности, који гласи по принципу – грешнику се може опростити, али злочинцу се не може опростити, злочинцу се не треба ни праштати.

У циљу очувања те предности, предложила сам амандман, по коме ће се обичном “грешнику”, моћи по аутоматизму одредити условни отпуст, али оном који је починио најстрашнија кривична дела. Најмонструозније злочине или било које кривично дело које је изузетно тешко, не може се по аутоматизму одређивати условни отпуст, већ то судија треба да одређује, тако што ће претходно утврдити да ли су испуњени услови, не само услови специјалне превенције, него значи и да ли су испуњени услови генералне превенције и да ли је такво уопште једно кривично дело произвело снажно друштвено згражавање.

Ако јесте произвело, онда је тиме нама само друштво показало да је изразило једну вредност које кривично право мора неприкосновено да штити, независно да ли се осуђеник од таквог, рецимо, дела у затвору поправио, као да се ради о веш машини, па позовете мајстора, он се оправи и сада он може да се условно отпусти. Мислим да то тако не може.

Једноставно речено, уколико криминалац није имао милости, не знам зашто би држава према њему имала милости. Тако, где год се ради о оним кривичним делима, где се не ради о таквим кривичним делима, дакле, где се ради о лаким кривичним делима, држава треба да изрази милост, треба да опрости, али само уколико све околности тако нешто оправдавају. Мислим да предлагач није у праву када успоставља аутоматизам, а мислим да и та реч аутоматизам уопште није прикладна за кривично право.

Уосталом, иако је то тема за неки други закон, као што је рецимо Закон о извршењу кривичних санкција, сложићете се да су та два закона изузетно повезана, ми не можемо да се похвалимо добром ресоцијализацијом затвореника, чак напротив. Наши затвори функционишу на тај начин да је вероватно да ће и закон допринети да се осуђеник додатно обучи за нека друга дела, него што ће се он ресоцијализовати, нажалост, али тако је.

Ви знате исто као и ја да само оно друштво једнаких шанси, може да изврши ресоцијализацију, па у складу са тим, исто тако знате да модерно српско друштво, нажалост такво друштво није.

Још једна ствар у овом закону, похвалићу, јер сматрам да треба да се похвали, то је измена члана 336б став 2, којим се биће кривичног дела, ометања правде проширује, тако да се може извршити и према адвокату. Да ме погрешно не разумете, не похваљујем овај закон зато што сам по професији адвокат, већ због тога што сам навела да се овим законом предлажу измене система вредности о којима сам говорила.

Тиме што је предложена оваква промена тог кривичног дела, значи да се лагано у нашем друштву кристалише и оно што је ДХСС, исто као и СПО, годинама у назад причао, а то је да постоје четири стуба правосуђа која су пођеднако важна, то су тужилаштво, то су судство, то је Министарство правде, али то је и адвокатура.

Зато похваљујем овакво предложено решење и када се овакав став буде дубоко укоренио као вредност у нашем систему, а промена Кривичног закона у том циљу управо и јесте први корак ка томе и то изузетно важан, онда ће се остварити услов да адвокатура једног дана у Србији постане потпуно равноправна осталим правосудним елементима и да се као таква даље реформише, како би она могла да поднесе онај део одговорности који на њу у правосудном систему, природно и пада. То је мој став као народног посланика, дакле као политичара и као председника једне опозиционе странке.

Као адвокат по професији, могу да кажем да ову промену закона, коју адвокате чини равноправним са судијама, схватам као врсту одговорности коју сваки адвокат мора да оправда, јер уколико држава штити адвокате, онда и адвокати морају исто тако да штите државу.

С друге стране, мени је донекле жао што предлагач закона такав став није инкорпорисао у цео овај предлог измена и допуна Кривичног закона, као на пример у делу који се односи на могућност, односно немогућност ублажавања казне.

Желела бих да скренем пажњу да за нека практична питања, за која ми се чини да су изузетно важна, предлагач није водио довољно рачуна. Наиме, није се водило довољно рачуна за Предлог закона о стварној надлежности суда и проблемима у погледу ког се ово наше правосуђе уназад носи, као и у погледу остварења идеје правде уопште.

Чињеница је да наши судови јесу пренатрпани и мислим да нема потребе додатно то расправљати. Чини ми да је апсурд и то што су неки својевремено број судија у Србији, који Србија треба да има, поредили да бројем судија које има Аустрија и то посматрајући број становника и посматрајући површину земље. Свима је јасно да Аустрија, на пример, нема део проблема који има наше правосуђе. Јасно је да Аустрија нема спорне приватизације као што има земља Србија, да нема стопу криминала као што је имамо ми, да нема масовно отпуштање радника који потом остају неотпушени, да има земљишно књижни систем који је вековима уназад грађен. Србија то, наравно, нема. Постоје разне инспекцијске и разне друге службе које деценијама тамо уназад извршавају многе проблеме. На крају крајева, ти проблеми, што се тиче наше земље, редовно се преливају и редовно падају на плећа суда у последњој истанци који мора да их решава.

Србија када је започела реформу своје економије, када је започела реформу својинско-правних односа, радних односа, односа капитала и свега другог, није водила рачуна о томе да ће управо такве промене водити бројним споровима. Тако су, рецимо, отпуштени радници затрпавали судове тужбама. Приватизације су изазвале драматично повећање броја судских поступака, како кривичних, тако и парничних поступака. Враћање одузетог земљишта опет је ангажовало државни апарат, а државни апарат је неспособан и опет греши, па га грађани опет туже итд. и улазимо у један зачарани круг из ког на крају не можемо да изађемо.

Када је наше правосуђе у питању, морам искрено рећи да све оне реформе које су код нас у оквиру њега спроведене, показале су се као генератор масовних судских поступака.

Уколико до сада нисмо имали довољно памети или довољно знања, не би ни кренули у те реформе док се не ојача судска мрежа, док се не одреди број судија и док се тај број судија не повећа до оног броја тако да они могу свој посао да обављају ефикасно, да могу да суде ефикасно и да могу временски да делују правовремено. Дакле, морамо да схватимо да велики број судских поступака није последица хирова наших грађана, већ је последица великих промена у друштву, услед којих су грађани осетили бројне неправде због којих су се у великом броју у судовима и обраћали. То је претрпаност судова. Претрпани судови с једне стране, велики број грешака, изазивали су огроман број грешака у својим судским одлукама. С друге стране, енормно је растао број судских поступака, те се повећавала сама могућност злоупотреба, јер лакше је контролисати оног судију који води 50 судских предмета, него оних којих има 500 и више у раду. То је за последицу проузроковало несразмерно дуге поступке без икаквог разумног рока трајања.

Наравно да је овај проблем у српском правосуђу тешко решити. Сви знамо да што је држава уређенија, то је и број судских поступака по глави становника мањи. То није никаква филозофија, то је врло једноставан закључак који из свега овога произилази.

Број судских поступака који су данас пред судовима говори само о томе колико је наше друштво неуређено. Надам се да кренуло путем његовог уређења.

(Председавајућа: Време.)

Ево, завршићу убрзо.

Поздрављам што је такође предлагач закона имао жељу да смањи имовински праг за кривично дело ситног разбојништва, али смањивање имовинског прага водиће за последицу да ће смањивање броја кривичног поступака у којима се примењују одредбе о скраћеном поступку, а истовремено ће се повећати број поступака у којима се суди по редовном поступку, јер, нпр, за став 1. предвиђена је казна од две до десет година, а за став 4. казна затвора од три године. Ако спустимо тај имовински праг који прави разлику између става 1. и става 4, то значи да ће се број редовних поступака повећати, а број скраћених поступака биће смањен. С друге стране, неспорно је да виши судови имају већи ауторитет, него што имају основни судови, да су судије тих судова обученије и искусније итд, и управо и у том смислу предложила сам, то ћете видети у амандману, повећање казне са 10 на 12 година како би се управо успоставила у том циљу надлежност виших судова.


Медија центар Категорије ДХСС у Скупштини Олгица Батић ДХСС - СПО

Контакт

Адреса: Теразије 14, Београд 11000
Ел.пошта: info@dhss.rs
Телефон: +381 (11) 3620 407, 3620 411
Факс: +381 (11) 3620 297