Олгица Батић ДХСС- СПО

29.08.2012.

Предлог закона о измени Закона о Јавном бележништву и Предлог закона о допунама Закона о ванпарничном поступку (заједнички начелни претрес) (2012), Седмо ванредно заседање (2012)


Поштоване даме и господо народни посланици, народне посланице, посланичка група СПО и ДХСС уопште, не сумњам можда у добру намеру која је постојала приликом доношења оваквих закона, с тим што је правна техника мало дискутабилна.

Наиме, сматрамо да треба овако ове предлоге закона мењати, пре свега у оним деловима који погодују неким криминалним структурама, исто тако и емигрантима. Сликовито речено, према овом предложеном законском предлогу говоримо о закону о допунама Закона о ванпарничном поступку. Уколико би рецимо, неко лице из Авганистана ушло у гепеку на територију Републике Србије, онда би у року од 90. дана могао да постане држављанин, исто тако наше земље. Свако ко би желео, да се тако изразим, да добије нов идентитет, па макар то био и криминалац, он би коришћењем оваквог законског решења исто тако могао да добије ново име, ново презиме, нови матични број и наравно ново, односно српско држављанство. Најпре, потребно је да неко уђе на територију Републике Србије, потом да уништи или да сакрије своја лична документа. Онда лепо, на пример, отпутује у неки мали град на југу Србије, тамо нађе двојицу грађана Републике Србије, плати им новчани износ, рецимо по хиљаду, две-три хиљаде или колико год хоћете хиљада еура и тако покрене ванпарнични поступак за доказивање свог рођења у Републици Србији, јер предлог управо овог закона наводи да је потребно да два сведока посведоче о томе да је одређено лице рођено на територији Републике Србије и да суд такву одлуку може да донесе.

Према оваквом предложеном решењу, суд би у том случају морао да поступи на следећи начин – прво би морао да се утврди језик на коме ће се водити поступак. Примера ради, уколико би се радило о држављанину Албаније, чији је језик у службеној употреби, рецимо, у појединим општинама на југу наше земље, или се може радити, рецимо, о Румунском држављанину чији је службени језик такође у употреби у појединим општинама у Републици Србији, може се радити о припадницима Ромске заједнице, рецимо из бивше Југословенске републике Македоније који желе да добијају држављанство наше републике.

У свим тим случајевима би као службени језик поступка, могао се прогласити Албански језик у судској јединици у Прешеву. Рођак, рецимо, таквог неког лица би могао у Прешеву да пронађе једно двадесетак људи који би о томе посведочили, да то лице уместо у Албанији заправо рођено у Републици Србији.

Према предложеном законском решењу, за овакав поступак не плаћа се ни такса, а трошкови вештачења, вештачење према предложеном законском решењу се искључиво односи на године рођена тог лица, падају на терет буџета. Тако да осим евентуалног трошка који је овде потребан и који се може користити, јер је овакво законско решење проблематично, тиче се корумпирања сведока. Лице које може да буде уписано у матичну књигу рођених у Републици Србији, фактички не би имало апсолутно никаквих трошкова.

При том, Закон прописује да је за доказивање рођења надлежан било који суд у Републици Србији. Онда би се такође догодило да држављани неких других држава који желе да буду уписани у матичну књигу у нашој земљи, може да, рецимо, држављанин Албаније могао да покрене такав поступак у Бујановцу или рецимо у Прешеву. Лице из Румуније такав исти поступак могло би да покрене у Неготину, а држављанин Бугарске исти поступак могао би да покрене у Босилеграду. Уколико знамо ситуацију на терену, онда знамо где вођење оваквог поступка води.

У предлогу закона налази се одредба члана 71 став 2, по коме орган који је надлежан да спроведе поступак за стицање држављанства Републике Србије, није везан правоснажним решењем о месту и времену рођења. Међутим, према стању српског правног система, уколико МУП одбије да у књигу држављана упише лице које по предложеном поступку би добило решење суда о времену и месту рођења, онда би Управни суд Србије о тужби тога лица морао да поништи одбијајућа решења МУП, и да министарству наложи упис тог лица у књигу држављана Републике Србије. Ово због тога што је Законом о држављанству прописано да ће се у држављанство Републике Србије примити лице које је рођено на територији Републике Србије, на основу решења суда, овим законом предложеног поступка, то би се лице најпре морало уписати у матичну књигу рођених, а потом би се од МУП-а затражило држављанство. Уколико би МУП то одбио, онда то лице има право да подигне тужбу пред Управним судом Србије, а тај суд би морао да наложи МУП такав упис, јер према изводу из матичних књига то лице јесте рођено на територији Републике Србије и то је довољно да буде држављанин Републике Србије, и суд би поштујући Закон једино то морао и да учини.

Потпуно је иста ситуација и када говоримо о емигрантима као и са лицима која су осуђена или лицима која се налазе на потерници. Тако рецимо, одређено лице би независно од тога чији држављанин које он земље, да ли је он држављанин Републике Србије, БиХ или је можда држављанин Зимбабвеа могао да покрене овакав поступак у било којој судској јединици, рецимо, на пример, у општини Тутин да корумпира три сведока, да наведе да никад није уписан у исту матичну књигу рођених, наведе ново име и презиме, нови дан и ново место рођена а спроведе поступак или добије нови идентитет самим тим и добије српско држављанство.

Када се имају у виду све ове чињенице, онда се плашим да се предложеним допунама Закона о ванпарничном поступка, оставља један огроман простор, пре свега непрегледан простор за злоупотребу и корупцију.

Пре свега имајући у виду да на предлог закона о допунама Закона о ванпарничном поступку, чак не ствара обавезу судовима ни да води евиденције које би достављали заинтересованим државним органима, онда је јасно да држава покушава и односно да губи контролу над нашом емиграционом политиком и на емигрантима уопште, као и на лицима који покушавају да утекну од кривичног закона, јер имајући у виду стање и ажурност или још боље речено, неажурност судских евиденција, онда нико у држави неће знати колико је на овај начин у току једне године било нових уписа у матичне књиге рођених, што последично, без изузетка увек и само води стицању држављанства.

Сматрам да овакви законски предлози могу довести до прекомерног и до неконтролисаног насељавања територије Републике Србије и до неконтролисаног уписа у држављанства свих оних лица која заправо на тако нешто немају право.

Стање у овом тренутку и уопште степен корупције у земљи Србији, јасно говори да ће до тога доћи и то је неминовно, јер за разлику од свих других државних система према овом предложеном законском решењу није потребно корумпирати чак ни судије, потребно је, је ли тако корумпирати два сведока, не морате два, може и више од два, али то изгледа нема везе. Сведоци у свему томе, могу бити рођаци, познаници, пријатељи који се не морају корумпирати који то могу вама учинити из неке добре намере, али свакако би морали да лажно посведоче тврдећи да рецимо његов рођак из неке државе пре 30 година, заправо рођен на територији Републике Србије.

Јасна је добра жеља и добра намера законодавца да се омогући упис у књигу матичне књиге рођених оним лицима које до сада у њу нису уписана и на њих наравно има. Заиста су рођена на територији Републике Србије и према процени предлагача то је оквирно око тих 6,5 правно невидљивих лица и потврда за тако нешто уопште није спорна, ни наравно потреба да се тако нешто и учини, али да би се то нешто учинило онда у поступку уписа у матичну књигу рођених што последично води стицању држављанства Републике Србије морају се укључити и други државни органи осим суда.

Према законском предлогу једину обавезу у погледу других државних органа суд има према МУП и то само обавезу да од МУП затражи обавештење да ли можда они имају било какву евиденцију о лицу које се у суду представља на одређен начин, а то лице будући да тврди да није уписано у матичну књигу рођених, може се представљати било како.

У случају злоупотреба то води последици да ће МУП одговорити да нема податке о том лицу и да сходно предлогу закона, суд ће даље поступак наставити без учешћа МУП.

На овај начин суд ће кроз последицу стицања држављанства индиректно да се умеша у најважнију евиденцију коју МУП води, а то је евиденција уписа у држављанство, а МУП у погледу тога неће имати апсолутно никаква овлашћења, нити ће својим информацијама моћи да допринесе исправности поступка, јер лице које покреће такав поступак неће имати никакву обавезу да се јави МУП ради оперативне контроле.

На крају крајева, што се тиче решења, сматрамо да није могуће амандманима исправити овакав предлог закона, могуће га је донекле само ублажити. Ово све због тога што је ради исправног циља и сужавања и могућности злоупотреба о којима сам говорила, потребно изменити низ других прописа и то, Закон о држављанству Републике Србије, Закон о матичним књигама, Закон о полицији, Закон о Јавном правобранилаштву, Закон о парничном поступку, судски Пословник који прописује Министарство правосуђа, као и правилници који се односе на унутрашњу организацију свих органа. Ово пре свега из следећих разлога, Законом о полицији се ради спречавања овако широке могућности злоупотреба морају предвидети обавезе МУП у ситуацији када суд затражи податке, у погледу лица које је покренула поступак за утврђивање рођења и које тврди да има одређено име и да је рођен на одређеном месту, ради онемогућавања злоупотреба, МУП, потребно је да на један крајње оперативан начин радити на терену и утврдити да ли је такво лице икада постојало на одређеној територији.

Даље, имамо Закон о јавном правобранилаштву, мора се предвидети обавеза Републичког јавног правобраниоца, јер лошије је решење да буде градски, уместо Републички, да као противник предлагача обавезно учествује у предложеном поступку за утврђивање рођења, јер према предложеном решењу, осим судије и предлагача, нико и не учествује у том поступку, што значи да нема никакве контроле.

Републички правобранилац мора да учествује јер је питање стицања држављанства, питање које представља интересе Републике Србије и правобранилац, односно његов заменик, кроз учешће у поступку, треба да заступа интересе, пре свега наше земље, како би могао да стави одговарајуће предлоге и како би могао да обавештава и друге извршне органе, да им даје иницијативу.

Ово је потребно још из разлога, зато што према предложеном законском решењу, уколико судија позитивно реши по захтеву неког лица, онда нема никога ко би могао да изјави жалбу на такву одлуку судије, осим предлагача, а према предложеном законском решењу, јер не постоји ни један други учесник у том поступку. Овде се поставља врло важно питање, а то је, колико је потребно новца да би се одређени погранични судија корумпирао, уколико нема супротне стране у предмету у коме он одлучује.

Даље, имамо Закон о држављанству Републике Србије којим се мора предвидети да ли лице које је уписано у матичну књигу рођених на основу одлуке суда која је донета у оваквом поступку не може стећи држављанство Републике Србије док не прође одређен број година његовог реалног и стварног боравка на територији Републике Србије. У супротном, стицање држављанства Републике Србије на овај начин би било лакше много, него венчање са држављанином или држављанком наше земље, јер би за тај други начин, странац или странкиња требало да буду најмање три године у браку са држављанином или држављанком Републике Србије и то је члан 17. Закона о држављанству Републике Србије.

Према предложеном законском решењу, стицалац треба само да уништи, односно све што треба да уради јесте да уништи своја лична документа да корумпира два сведока, како би добио држављанство Републике Србије.

Даље, имамо Закон о матичним књигама. Законом о матичним књигама је потребно прописати посебан начин поништења уписа у матичне књиге рођених и то уколико пред судом надлежни орган покрене поступак за поништај решења о доказивању рођења.

Затим, Законом о парничном поступку, потребно је предвидети посебан парнични поступак за доказивање чињенице рођења, а ово због тога што, најпре, а то је и предмет амандмана, потребно је у ванпарнични поступак укључити и МУП и јавног правобраниоца, те уколико постоји сагласност МУП и управо јавног правобраниоца, онда би суд у ванпарничном поступку могао да донесе позитивно решење.

Уколико такве сагласности не би било, уколико би она изостала, онда би предмет морао да буде уступљен парничном суду.

Ово је од изузетне важности, јер у ванпарничном поступку суд није овлашћен, он не може и нема правне инструменте да утврђује спорне чињенице и то је основна разлика између парничног и ванпарничног поступка. У ванпарничном поступку, суд суди само чињенице које нису спорне, а ако су спорне, упућују се странке на парнични поступак.

Да би се дала шанса да он што странка буде износила, као било шта спорно, онда се у поступак мора увести и друга странка, то би једино могао бити Републички јавни правобранилац, односно његов заменик. Чим се онда утврди да међу странкама постоји спорна чињеница, ванпарнични суд би сходно закону и сходно српском правном систему морао да предмет уступи парничном суду који ће утврдити шта су чињенице и шта то јесте заправо чињеница, а шта нису чињенице и парнични суд једини за то има правне инструменте, а не ванпарнични, кроз она овлашћења која су дата управо Законом о парничном поступку. Зато Министарство унутрашњих послова и Републички јавни правобранилац, за које сматрамо да би апсолутно морао да заузме учешће у оваквом ванпарничном поступку и то као супротна страна, морају да имају увид првенствено пред свим оним што се пред судом износи и могу да се изјасне да ли су чињенице, на пример изјаве сведока, спорне или неспорне. Ако су неспорне, суд ће наравно донети позитивно решење, ако су спорне, на пример, уколико Министарство унутрашњих послова сматра да се ради о емигранту, онда ће суд предлагачу упутити на парнични поступак, у коме ће се тужбом доказивати да он није емигрант, а МУП и правобранилац ће одговорном на тужбу доказивати да је емигрант и парнични поступак је једини поступак који то омогућава, јер једини он даје таква овлашћења, како странкама, тако и суду.

На овај начин ће се истовремено омогућити и учешће централних органа извршне власти, јер једино такви органи могу имати исправне податке у погледу чињеница које стварају или не стварају сумњу у погледу тога ко је и где рођен. Истовремено, то је и довољна врста контроле, да би се одвратила лица које намеравају да злоупотребе овај поступак, јер због учешћа МУП, односно кроз њихов оперативни рад и правобраниоца смањила би се шанса за злоупотребе које су овом моменту изузетно велике.

Судски пословник, такође, после свих закона, дошао је на ред и судски пословник, мора се променити у делу који се тиче евиденције коју суд води и тако њиме мора бити прописана посебна евиденција о броју и начину решења ових захтева. Нарочито мора бити прописана обавеза да се иста периодично доставља и другим државним органима, а нарочито МУП, како би се на бази ње могла даље градити једна озбиљна емиграциона политика и како би се стекао увид у број захтева и места у којима је тај број несразмерно велик.

Даље имамо правилнике који прописују унутрашњу организацију и систематизацију унутар МУП и Републичкој јавног тужиоца који морају бити тако измењени да службена лица у тим органима могу да одговоре задацима који се пред њих стављају у погледу овакве врсте поступка.

Поставља се једно изузетно важно питање – зашто се уопште жури у успостављању једног потпуно новог судског поступка, јер уопште, имајући у виду овакво стање ствари, нарочито кључну потребу за увођењем оваквог новог судског поступка кроз измену закона, односно допуне ванпарничног поступка која прати измену низа законских решења, онда се у последњем амандману и предлаже да се усвојени закон примени од почетка следеће године. Неколико нових месеци је потребно да се добије увид у могућност, пре свега да се предоче опасности које са собом носи овакав нови поступак и да се предложе најбоља решења која одговарају државним интересима, притом да се не наноси штета грађанима који још увек нису уписани у матичне књиге.

Као што сам већ претпоставила и рекла на самом почетку, не сумњамо у намеру основаности и неопходност доношења оваквих закона, пре свега закона о допунама ванпарничног поступка, пошто сам њега образлагала, али мислим да правну технику треба изменити, а да је кроз поднете амандмане то апсолутно немогуће. Хвала.


Медија центар Категорије ДХСС у Скупштини Олгица Батић ДХСС- СПО

Контакт

Адреса: Теразије 14, Београд 11000
Ел.пошта: info@dhss.rs
Телефон: +381 (11) 3620 407, 3620 411
Факс: +381 (11) 3620 297