На Мојсијевом гробу

Боравећи у Сирији љубазношћу наше тадашње амбасадорке а моје суграђанке Гордане Аничић, пружила ми се прилика да обиђем Јордан. Њен возач Ибрахим, иначе добар познавалац тамошњих прилика био нам је изванредан водич. Излазак из Сирије и улазак у Јордан са добијањем јорданске визе посебан је ритуал.

Најпре треба платити дажбине за кола, путнике, осигурање, улазак, визу и ко зна шта још, а затим чекати у непрегледним редовима са најколоритнијим ликовима и најживописнијим ношњама које се могу замислити.

Кад смо захваљујући Ибрахимовој спретности ипак без великих перипетија ушли у Јордан, прво што смо приметили су билборди са ликовима краља Абдулаха II, иначе сина легендарног краља Хасана који не слови за превише либералног иако му је мајка Британка, и његове супруге, иначе Палестинке, борца за права жена, високо образоване, чланице разних међународних форума и веома популарне особе у Јордану.

Идеја је била да поред Амана изађемо на Мртво море, а затим у повратку да обиђемо планину Небо и Аман. Тамо нема аутопута, али је пут којим смо ишли сасвим пристојан. Оно што је мене изненадило јесу бројне, заиста лепе грађевине, што приватне што разни јавни објекти, које изгледају потпуно модерно а многе чак луксузно.

Тим путем прошли смо кроз Зарку, родно место Абу Мусаба Ал Заркавија, другог човека Ал Каиде, најближег сарадника Бин Ладена који је деловао на подручју Ирака, убијеног 2006 године. Треба напоменути да Јордан води жестоку борбу против терориста. Интересантно је да се поред овог магистралног пута и главне саобраћајнице у Јордану налази више америчких и енглеских колеџа па је видно да се Јордан веома модернизује, што показују и државна здања односно поједина министарства која су измештена из центра Амана и налазе се на његовој периферији на путу ка Мртвом мору.

Ово море је опет природна знаменитост првог реда. Налази се на 55 километара од Амана и представља најнижу водену површину на земљи и најнижу тачку на свету, а његова вода је најбогатији извор природних соли уопште.

У том простору, поред Мртвог мора је и Петра, једно од нових светских чуда, толико инспиративна да се само о њој може написати роман, а не једна или више репортажа. Враћајући се са Мртвог мора упутили смо се ка планини Небо која је заиста нешто несвакидашње. Према предању, Бог је рекао Мојсију да се пре смрти и одласка на други свет попне на планину Небо како би угледао Обећану земљу (Палестину). Ту је и сахрањен а место је обележено репликом његовог штапа у облику змије. Ту се налазе и остаци базилике са мозаиком из VI века и Капелом Мајке Божје, а нешто даље је место на коме је, по предању крштен Исус Христос. Иначе, на два миленијума хришћанства 2000. године, планину је посетио тадашњи папа Јован Павле Други.

Аман као касаба

У повратку смо свратили у центар Амана, али моји утисци нису импресивни. После Петре, Мртвог мора и Планине Небо, Аман је деловао као некаква касаба у којој је време стало без посебних знаменитости и без шарма или смо га ми тако доживели.

{jathumbnail off}