Скадарска легенда

Колегу и пријатеља Ибрахима Цунгуа, угледног адвоката из Улциња, поред договореног разгледања ушћа Бојане у његовом малом бродићу и боравка на прекрасној Ади Бојани уз диван поглед и још боље рибље специјалитете, замолио сам да одемо до Скадра будући да је он веома упознат са тамошњим приликама.

Сели смо у ауто и узаним асфалтним путем уз брз прелазак преко границе, захваљујући ауторитету мог домаћина, ушли у Албанију у којој као да је време стало. Кажу да ће Албанија вероватно пре нас ући у ЕУ. Једино ми није јасно зашто и како.

Сам Скадар има феноменалну локацију, на ушћу Дрима у Бојану и на обали Скадарског језера, са три стране окружен водом и на двадесетак километара од мора. Изнад Скадра је брдо са тврђавом Розафа старом 2.000 година о којој се испредају легенде и која је послужила за познату епску песму Зидање Скадра на Бојани. Наводно су три брата градила тврђаву, али све што би саградили преко ноћи би се урушило, па им је један мудрац рекао да у темеље морају зазидати жену једног од њих.

Старија браћа су својим женама открила тајну, а најмлађа снаха Розафа пристала је да је зазидају, али да јој оставе једну дојку да би дојила дете. Тај мит траје и данас, али, понављам, време као да је стало. Тврђава није нарочито уређена, али има један мали, практично етнографски музеј и један кафић са заиста добрим погледом на читав Скадар и околину. Ту нам је млади конобар у народној ношњи послужио кафу, наравно, као у стара времена у филџанима, са ратлуком и чашом киселе воде.

Скадар је иначе град са око сто хиљада становника и делује скромно, прилично несређено, у трговачком делу чак и прљаво, са водом која се слива са тротоара на коловоз, без семафора, без атрактивних фасада, дакле, нема ништа што би посетиоца импресионирало.

Административни део града има неколико лепих старих званичних државних објеката и види се да је у питању град са дугом историјом и традицијом. Иначе, Скадар је један од најстаријих градова јужне Европе и уједно важан град и за нашу историју, јер је био престоница Дукље, па потом и Зете, које су опет биле у саставу Рашке. Црногорски краљ Никола у време балканских ратова водио је велику битку за Скадар, који је на крају Есад- паша предао. Црногорска војска је изгубила 10.000 војника.

Оно што је освојио на бојном пољу изгубио је на Лондонској конференцији 1913. године, када је Скадар прикључен новоформираној држави Албанији. Иначе, у Скадру живи око 70 процената муслимана, 20 одсто католика и 10 одсто православаца, са завидним степеном међусобне толеранције. Можда је то разлог за непроверене тврдње неких мојих саговорника да је Скадар толико заостао, јер није био по вољи званичној Албанији Енвера Хоџе, за коју је верска толеранција била највећа јерес.

Интересантно је да се католичка и православна црква као и централна џамија налазе на малом простору, једна поред друге, и то је уједно најлепши део града. Када смо дошли до потпуно реновиране православне цркве, под грчком црквеном јурисдикцијом, тамо је била свадба, тј. венчање у цркви.

Младенци и гости су деловали апсолутно модерно, елегантно обучени, у црквеној порти било је десетак луксузних аутомобила. Пошто смо ту стајали и разговарали испред улазних врата у црквено двориште чуо нас је један старији пар, бака и дека у некада отменом оделу са краватом, делујући као прави господин, који нам је на чистом српском језику рекао: „Добро дошли, драги гости“.

Нисмо улазили, јер смо се ту сасвим случајно затекли, али смо под утиском те православне свадбе прошавши поред споменика, бронзане статуе Мајке Терезе, која је тамо постала прави култ, схватили да има наде.

Има наде у будућности чак и за Скадар који живи у прошлости.