Гоа - Индија

На упорно инсистирање мог пријатеља Зорана Ђорђевића Пироћанца фудбалског тренера са безрброј титула у азијском фудбалу, прошле године нашао сам се у Индији, у савезној држави Гоа, будући да је он тада био тренер тима Цхарцхил Бротхерс и играо последњу утакмицу у шампионату Индије од чијег је исхода зависило да ли ће постати шампион ове
велике државе. Био сам му таличан и окитио се још једном титулом.


Иначе у Гоу смо стигли преко Истамбула и Бомбаја /сада Мумбаија/. Гоа се налази на западној обали Индије.Она је најмања индијска држава са само милион и по становника али је и набогатија. Гоа је од 15 века до 1961 године, односно 450 година била португалска колонија.

Управо шеседсетих година Гоу, чији је главни град Панађи а највећи Васко Де Гама су открили хипици који су из читавог света тамо одлазили као на ходочашће правећи журке и свакакве лудорије на њеним бесконачним плажама.

Оно што Вам одмах пада у очи када крочите у Гоу је бујна вегетација и хиљаде прекрасних кућа у колонијалом португалском стилу, које провирују иза палми и кокоса . Да нема такве вегетације човек би помислио да се налази у Порту, Кашкаишу или неком другом португалском мест .

Друга импресија је да је инфрастуркура веома скромна као и чистоћа али вам врло брзо то некако постане нормално чим се сетите да се налазите у Индији, земљи препуној контраста. Велелепне виле а около хаос и крш.

Трећи детаљ је сијасет малих црквица, богомоља на сваком ћошку. Хришћанских, католичких уз сваку насеобину у сваком сеоцету. Овде се поштује култ Светог Френсиса оснивача језуитског реда чије мошти почивају у месту Стара Гоа и које обилазе хиљаде ходочасника. Утисак је иначе као да нисте у Индији. Сваки таксиста има малу статуу Исуса Христа, наравно и онај који је нас возио и који је имао типично португалско презиме Переира.

Гоа има своју специфичну кухињу која је опет мешавина европске португалске кухиње и индијске са пуно зачина, шафрана пре свега али се мени за разлику од мојих кћерки та храна допадала.

Пешчане плазе су дуге километрима, вода топла са пуно таласа, море пребогато рибом.

У Гои нема картонских насеља која постоје у свим другим деловима Индије, али очито постоје класне разлике које су и спољасњем посматрачу видљиве. Хотели попут оног у коме смо ми били су на врхунском нивоу и изузев гостију затворени за другу публику.

Људи су максимално срдацни, добронамерни, предусретљиви, насмејани и то је карактеристика Индије уопште. Нема беса, срџбе, гнева, нервозе, нико нигде не жури, верујем да је њима потпуно непознат термин стрес. Опуштено, да се послузим заргоном младих, кулирају док земаљски дани теку .

Утолико ме изненадило што патрола полиције са аутоматским пушкама контролише сваки долазак у хотел, прегледа гепеке, контролише путем огледала дно сваких кола иако она могу доћи само да капије ограђеног дворишта хотела којим иначе шетају разне птице. Вероватно их искуства из блиске прошлости терају на те мере контроле и опреза, посебно након терористичког напада на хотел Таџ у сат лета удаљеном Мумбаију прошле претпрошле године.

Сваке вечери поред мора и осветљених палми на обали под светлошћу бакљи приређују се разни парти и разне журке са свим могуцим врстама музике.

И такоГоа на западној обали Индије и сама препуна контраста је контраст преосталој Индији па самим тим изузтено интересантна за туристе који долазе из Европе, као најбољи мост између разлицитих култура, религија и традиција.